Пише: Вук Бачановић
Када су аустроугарске трупе крајем 19. вијека продирале у Босну и Херцеговину, главна инструкција из Беча дата новоуспостављеној колонијалној управи је гласила да се не смије дозволити међусобно приближавање становништва православне и исламске традиције. То је било логично јер су ове двије етно-конфесионалне групе, православни Срби и најприје муслимани у Босни, Херцеговини и Црној Гори чиниле главнину становништва у БиХ, те би њихова сарадња и заједничка борба створила блок који би увелико отежао даљњу аустроугарску колонизацију балканског полуострва.
Због низа неповољних околности, а посебно због лидера којима је колонизаторов пешкеш био најбоља мотивација за јачање и одржавање трибалистичко-сектаријанског шовинизма, сваки пут када ова сарадња не би заживјела, двије групе су у критичним историјским тренуцима радиле једна против друге и то редовно на сопствену пропаст и јачање колонизаторских позиција.
Управо због тога је сваки трачак наде да ствари могу кренути у супротном правцу изузетно битан. У новој, реконструисаној влади Црне Горе премијера Милојка Спајића, Бошњачка странка је добила 6 министарских позиција укључујући потпредсједничко мјесто, што значи готово трећина мјеста у влади.
Због чега је ово важан догађај?
Због тога што у потпуности уништава пропаганду ДПС-а, његових политичких сателита, назови интелектуалаца и пропагандиста да ће „четничка“ влада Црну Гору претворити у мрачно средњовјековно друштво у којем ће озлоглашени светосавски клерикалци „Цркве Србије“ владати у маниру главосјеча и мучитеља из популарне дистопијске серије Слушкињина прича. Битан је и због тога што демантује пропагандну тврдњу да је дукљанска идеологија произашла из спин кухиња хватских расистичких 19-вијековних идеолога једина гаранција равноправности грађана Црне Горе свих етничких и вјерских група, а посебно је битна јер потпуно разбија мит да је та равноправност сачувана унаточ, а не због политике Мила Ђукановића.
Може се рећи да је нови састав владе један од низа удараца дукљанистичкој идеологији од којег ће се тешко опоравити, посебно у тренутку када старим пропагандним методама покушава дићи хајку против иницијативе за обнову Његошеве капеле на Ловћену – чије је рушење било симбол понижености историјске Црне Горе. И још више од тога, јер он показује и доказује да је историјској Црној Гори није потребан артифицијелни дукљанизам или било који други облик србомрзачког и антиисторијског црногорства да би је њено доминантно православно и муслиманско становништво, односно Срби, Црногорци, Бошњаци и Албанци доживљавали као свој исконски дом. Штовише, оваквим саставом владе је доказано да је дукљанизам само једна од препрека ка таквој Црној Гори, односно логичан наставак ДПС-овског вулгарног и опскурантског србовања из издајничких кухиња државне безбједности.
Колико, у том смислу, јадно звуче жалопојке ДПС-ових кадрова који ових дана, као стандардно лоши глумци и моралистички позери, подсјећају на Сребреницу и друге ратне злочине, несвјесни да им се језиво пропагандно поигравање тим страдањима управо вратило попут бумеранга. Међутим, прерано је за занос. Нова влада тек мора доказати да није само привремена рокада, већ да има озбиљан програм обрачуна са свим аветима прошлости.
То најприје подразумијева сређивање стања у властитој кући, то јесте мудар културно-политички обрачун са свим облицима трибалистичко-сектаријанског шовинизма, који се не може базирати на простим уравниловкама, већ на једном ширем друштвеном дијалогу. Црној Гори није потребно бјежање од прошлости, већ њено правилно схватање, а посебно удаљавање од њених свих досадашњих, једанко нетачних, идеолошких поједноставњивања. Даље, осмишљањем реалних политика регионалног приближавања православног и муслиманског становништва, без обзира на њихову етничку припадност, а које и даље међусобно испреплетено живи од Ђевђелије до Бихаћа, Црна Гора би добила могућност да постане стожер једног таквог историјског окупљања, које је пријеко потребно у бурним глобалним кретањима која слиједе.
Сјетимо се лекција Димитрија Туцовића о сусједним малим етничким групама у канџама интереса великих сила и начинима њиховог отпора. Будућност Црне Горе се управо ломи на овом питању јер отклон од сектаријанско-трибалистичког шовинизма на један софистикован начин не значи ништа друго него повратак Црне Горе самој себи, будући да је њена првобитна државна идеологија – идеологија окупљања, а не труљења у безинтелигентним провинцијским трвљењима која су јој у аманет оставили тобожњи космполити пропалог бившег режима.
