Потпуно добронамјерно изгледа предлог ПЕС-а или Владе Црне Горе (ако је то уопште страначка тема, а не нека индивидуална Спајићева делековидист) да се додатним амандманима умањи пројектовано дејство резолуције УН о злочину у Сребреници. Испоставља се, изгледа, потребним поновити оно што са Запада папагајски понављају: кривица није колективна него индивидуална; и – нико не доводи у питање дејтонске одлуке.
Међутим, исто тако је потребно подвући добронамјерни осврт адвоката Марковића поводом текста Војина Грубача, а у коме се доводи у питање валидност предложених амандмана, јер то доводи до суштинског чвора: кривица за геноцид не може бити индивидуална. Геноцид, наиме, подразумијева системску, свјесну, планску активност као и позамашну субординацију ширином и дубином једног колективитета. Кад се ради о геноциду није ријеч о пар чудовишта у људском облику, него о цијелом једном систему; политичком, војном…, који подразмијева што свјесну, што несвјесну колаборацију цијелог друштва или његовог значајног дијела.
Тензије у БиХ: Друштвени маргиналци на задатку ширења панике
Ако је, према томе, индивидуална одговорност у контексту геноцида – бесмислица; ако и даље, наводно, нико неће да оптужи цио један народ, онда имамо посла са институцијама и системом чија одговорност у геноциду више нагиње одговорности цијелог народа, него одговорности некаквих појединаца. То што народ или његов највећи дио ни у миру, а поготово у рату није у потпуности обавјештен или свјестан посљедица дјеловања својих институција, попут војске или полиције, те за њих не може бити у потпуности одговоран, уколико те институције заиста јесу планирале и спровеле геноцид, стигма геноцидности која се намеће кроз културу сјећања, у овом случају општечовјечанску, је неизбјежна. Стога, приписивањем овакве системске и организоване акције, неминовно се народу (колективу) даје дијагноза, која се, на довољно транспарентан начин, није дала његовим историјским „кољачима“. Ништа од тога не оспорава да је Војска Републике Српске у Сребреници организовала незапамћен злочин, о чијем карактеру се међу водећим свјетским правним експертима – а и хашке судује с обзиром на положај и улогу тог ad hoc трибунала у међународним односима само су једни од њих – и даље воде дебате.
Но будући да резолуције које покрећу велике силе никада нису имале много везе са хуманошћу и савјешћу човјечанства, далеко већи проблем од тога како ко гледа на масакр у Сребреници јесте заигравање новог кола оптужби и провокација на још неумиреном балканском тлу.
Наравно, Марковићева интервенција не демаскира задње намјере Спајића, који ето само вади понеки кестен из распламсале ватре, него више указује на задње намјере оних који манипулишу појмом геноцида, и по којима истог тог геноцида нема – тамо гдје га има, а има тамо гдје га нема.
Редакција
