Пише: Вук Бачановић
У Босанско-херцеговачком устанку (1875-1878), познатом још као „Невесињска пушка“ по мјесту гдје се првобитно распламсао учествовала су два члана моје породице. Са очеве стране, чукундједов брат, војвода Голуб Бабић и са мајчине војвода Петар-Бајо Божић, ађутант војводе и врхунског интелектуалца Мића Љубибратића. О њима се у кући увијек пуно причало и дјетету и младићу је само од тих прича било лако створити идоле, али сам тек из студија Владимира Дедијера, Милорада Екмечића и коначно Братислава Теиновића схватио о каквим се људима радило и у каквом времену су живјели. Невесињска пушка је најприје распламсала устанак у Босни, затим српско-црногорско-турски рат, устанак у Бугарској, руско-румунско-турски рат, а на крају и Берлински конгрес, чији је циљ био трајно сређивање и уређење прилика на блиском Истоку. Устанак је примарно био српски, али је прокламовао идеје братства, слободе и једнакости свих народа на словенском југу и шире. Мој предак Петар Бајо Божић, римокатолик и професор латинског на Великој гимназији у Београду асистирао је Мићи Љубибратићу у изради првог комплетног превода Кур’ана на српски језик, схватајући да Босанско-херцеговачки устанак није ни босански ни херцеговачки без босанскохерцеговачких муслимана. Било је то први пут у историји српских и балканских устанака у којем устаничке вође нису остајале у једноконфесионалним оквирима. Главни захтјеви су били модернизација друштва:
- Да се земљорадња ослободи спахијског феудализма и уступи у сопственост.
- Да се сваке године састаје редовна, а сваке пете године велика народна скупштина.
- Да се посланици бирају слободно, без ичијег притиска из свих вероисповести.
- Да се гарантује слобода вјероисповијести свих становника.
Налетјех, међутим, неки да на вијест да је премијер Србије Милош Вучевић прије нешто мање од мјесец дана боравио у Невесињу, обећавши подршку владе обиљежавању 150 година од Невесињске пушке. Посјета је била уприличена нешто мање од мјесец дана након пада настрешнице на новосадској жељезничкој станици када је, због пословичног немара корумчиране СНС-ове власти, живот изгубило 18 људи и то због очигледне замисли да се патриотском ињекцијом са састојком прекодринских Срба спашава режим који је против себе изазвао устанак студената и средњошколаца. А тај савремени устанак се, заправо, по мало чему разликује од оног из 1875. Циљ босанскохерцеговачких српских устанака је био слом оронуле и системски корумпиране османске управе и њене замјене друштвом једнаких шанси за све, без обзира на етничко и класно поријекло.
Циљ студената и средњошколаца у Србији јесте ослобођење земље СНС-овског тајкунског и бирократског спахилука, повратак суверенитета народу, друштво без шешљевског мафијашко-параобавјештајног наслијеђа деведесетих. То је јасно Вучевићу, па на једнак начин на који је естаблишмент којем припада, жели преотети слободарска упоришта српске историје и тумачити их онако како одговара њему и Александру Вучићу. То тумачење отприлике гласи: Сви процеси српске историје су се одигравали само због тога да би Александар Вучић постао предсједник и Србију увео у најславније доба њене историје, иако непристрасна истраживања показују да је ситуација потпуно супротна и да економија и друштво стагнирају у свим својим сегментима. Али како то обично буде са полтронским неуким пропагандистима који у Вучићевом поретку могу обављати чак и премијерску функцију – сами себи скоче у уста. Вучевић ће тако, у истом маниру и са истом намјером као и у случају киндаповања симболике Невесињске пушке изјавити „да је хапшење министра безбједности у Савјету министара БиХ Ненада Нешића по налогу Тужилаштва БиХ доноси осјећај несигурности и неспокоја за српски народ у БиХ.“
Заправо је једино што би Србима у БиХ требало доносити осјећај несигурности и неспокоја је да особа попут Ненада Нешића о чијем је рекетарењу фирми 2020. говорио и сам садашњи предсједник Републике Српске, Милорад Додик, уопште има икакве шансе да постане било какав министар, а камоли сигурности. Нешићев српски идентитет је толико угрожен да му се мито директора фирме АД Романија путеви исплаћивао преко фиктивних фирми сарајевског преваранта Сањина Авдића. Према томе, оно што би Србима у БиХ требало доносити још већи осјећај несигурности и неспокоја јесте да Србија својом „забринутошћу“, односно јефтином пропагандом протажира овакву сорту људи који су на положај доведени искључиво због тога што су лако уцјењиви извршиоци сваког налога у оквирима колонијалне управе БиХ.
Идентичан случај је и са Црном Гором, чију ће улогу у изградњи српске државотворности најчешће истицати они СНС-овски политичари и плаћени интелектуалци којима спомен те државотворности не служи ни за шта друго него за вулгаризацију и исмијавање исте, а због одржавања привда вођења политике српског интегрализма. Привида који на крају, врло смишљено завршава дезинтегрализмом.
Нешић и њему слични у Црној Гори утјеловљују све против чега су се херцеговачки босански и устаници борили, баш као и Вучевић и то је јасно студентима и средњошколцима у Србији, а сасвим сигурно и онима у Републици Српској који се још увијек нису окуражили да се побуне. С обе стране Дрине технологија власти српских политичара је базирана на комбинацији бахатости, дивљаштва, корупције, колонијалне покорности и скрнављења насвјетлијих слободарских тековина српског народа.
Године 1865. војвода Голуб Бабић је, заједно с неколицином српских хајдука поријеклом из босанске Крајине, стигао у Ђаково, гдје га је срдачно дочекао и неко вријеме издржавао Јосип Јурај Штросмајер. Једном приликом, када је Штросмајер почео хвалити католичку веру, Голуб Бабић му је одговорио да је напустио своје огњиште у Босни како би сачувао вјеру, уместо да прихвати ислам и живи слободно као бег.
Људи попут Вучевића, Нешића и црногорских вулгаризатора српске националне идеје, данас дрхте од овакве врсте неустрашивости и људског интегритета. Шта год понуде младим устаницима на улицама Београда, Новог Сада и других градова у Србији, они су то већ могли добити да су окренули главу од жртава настрешнице, а на тај начин и свих будућих жртава изопаченог Вучићевог режима. Надајмо се да ће и у Републици Српској ускоро сазрети памет која ће гласити: Руке себи од Невесиња и Црне Горе, руке себи од нашег достојанства.
