Пише: Вук Бачановић
На службеној страници америчког државног програма Rewards for Justice (RFJ), читам дијелове биографије новог лидера Сирије Мухамеда ал-Џауланија, због којих је његова глава уцијењена са до 10 милиона долара:
Под вођством ал-Џавланија, АНФ (Ал-Нусра Фронт) извршио је више терористичких напада широм Сирије, често циљајући цивиле. У априлу 2015. године, АНФ је, како се извјештава, отео, а касније ослободио око 300 курдских цивила на једном контролном пункту у Сирији. У јуну 2015. године, АНФ је преузео одговорност за масакр 20 становника друског села Калб Лавзе у провинцији Идлиб, Сирија. У априлу 2013. године, ал-Џавлани је изразио вјерност Ал Каиди и њеном лидеру Ајману ал-Завахирију. У јулу 2016. године, ал-Џавлани је у онлајн видеу похвалио Ал Каиду и ал-Завахирија и објавио да АНФ мијења име у Џабхат Фатх Ал Шам („Фронт Освајања Леванта“).
Другим ријечима, уколико желите да вас западни лидери, у овом случају америчко-турско-израелска коалиција, сматрају перспективним партнером у изградњи демократских институција, потребно је не само да се докажете као безумни вјерски фанатик и масовни убица лишен сваког облика емпатије, већ да, у ту сврху приложите и свједочанство у виду потјернице коју је издала респектабилна полицијска агенција са сједиштем у „нормалном свијету“. Да би вас признали и устоличили за демократског вођу, ви, непогрјешиво морате бити сљебеник најужасније и најдеструктивније идеологије у историји своје земље, без обзира да ли сте бандеровац, вехабија-хариджија, усташа или љотићевац. Јер ваш задатак се састоји у томе да, под привидом патриотизма, религиозности и традиционалних вриједности, дакле свега што је најсветије већини народа, управо тај исти народ сведете на карикатуру, кловна у глобалном циркусу који ће вјечно требати некога да га уозбиљи, уљуди, научи лијепом опхођењу цивилизованих људи. Истовремено, без обзира на оно што стварно радите, на свјетској позорници ви сте умјерени слаткорјечиви кловн који бира ријечи.
Дамаск је „ослобођен“ управо од стране оваквога кловна. Сиријској војсци, коруптивној структури каријеристичког официрског кадра се није ратовало. Процијенили су да су се велике силе договориле око подјеле земље, да је противник вишеструко јачи и препустиле су власт вехабијском лидеру, након што је вишедеценијски диктатор Башар ал Асад процијенио да му је најпаметније дићи руке од система који је одавно, себично и елитистички, препустио труљењу и побјећи у Москву.
Све ме ово подсјетило на „ослобођење Дамаска“ мога дјетињства. Име тог мог Дамаска је Сарајево које је тада било град у Југославији. Када су корумпиране обавјештајне и војне структуре почетком деведесетих, у оквиру нових односа моћи у свијету, одлучиле да издају и демонтирају Југославију, било је очигледно да ће та демонтажа најтеже погодити Босну и Херцеговину. Не на исти начин, али свакако сличан, Југословенска народна армија је колабрирала, а њен официрски кадар се расуо по новооснованим војскама које су марширале, слично као и данас у Сирији, у име најгорих и најсрамотнијих идеологија у историји југословенских народа, које су се, у том осудном часу, такођер представљале као умјерене верзије самих себе.
Редукционистичка мејнстрим схватања тих историјских процеса у свему томе негативну улогу резервишу искључиво на српску страну, док чињенице кажу да су државне и војне структуре у распадању и прлагођавању интересима нових глобалних господара, прилично равномјерно учествовале у олакшавању порођајних болова свих њених актера. Званична верзија „ослобађања“ нашег Дамаска и даље је сиромашна за епизоду састанка Александра Васиљевића, начелника Управе безбједности Савезног секретара за народну одбрану са предсједником Предсједништва БиХ Алијом Изетбеговићем и министром унутрашњих послова БиХ Алијом Делимустафићем на којој им је, седам дана након избијања рата у Сарајеву, дао до знања да је знао све о њиховом нелегалном наоружавању по законима СФРЈ и како због тога нису сносили никакве посљедице и да је потребно да се на мјесто републичког шефа Државне безбиједности постави његов дојучерашњи потчињени, Фикрет Муслимовић.
Будуће генерације историчара ће исто тако морати да објасне „логику“ замјене заробљеног Алије Изетбеговића за генерала потпуковника ЈНА Милутина Кукањца, односно због чега је војска која је, наводно, требала да освоји цијело Сарајево и БиХ у име „великосрпске политике“, Изетбеговића буквално вратила на власт. Након чега се повукла и БиХ и Сарајево препустила локалним моћницима и паравојним формацијама, који су 1992., слично као и у Сирији, подијелили државу и њен главни град на зоне некажњивог терора над цивилима и тоталне пљачке.
Гледајући „уживо“ распад зарђалог сиријског система који је у доба Хладног рата успостављен у име прогресивних социјалистичких идеја економске егалитарности, надилажења сектаријанских подјела и једнакости свих људи, моје срце је коначно престало гајити заблуде о бившем „бољем“ систему у којем сам био рођен. При томе не мислим на херојски отпор у Другом свјетском рату или идеју јединства јужних Словена као нужност еманципације кроз деколонизацију, већ управо на систем који је у себи немарно узгојио неизљечиви тумор који га је уништио. Не заваравајмо се, сав политички, параобавјештајни, полицијски, паравојни и интелектуални олош, као и онај уличарски који је тих дана „ослобођења“ харао нашим Дамаском узрастао је у систему дијаметралних вриједности којем се клео на вјерност до смрти. Готово сви ти људи, посебно они из интелектуалног миљеа, посебно они који се и даље куну у некакву Југославију и братство и једнство (иако су све учинили да од ње не остане ништа) ће својевољно постати лакеји „умјереним“ шовинистима, штовише, врло им смишљено припремајући терен. Револуционар старог кова, Родољуб Чолаковић је у свом дневнику јасно увиђао ове тенденције и куда ће одвести, нарочито у Босни и Херцеговини :
„Историја нам није била милостива, прије је била маћеха. Да је неки Томислав или Душан или Твртко или Симеон или Самуил имао снаге да запаше све земље од Алпа до Црног и Јадранског мора, да се одупре иностраним освајачима, да у таквом подручју изгради феудалну државу, па апсолутну монархију, па да у њој нарасту снаге за буржоаски преображај, ми бисмо били данас једна нација која би имала један књижевни језик, једну литературу. Овако нас је историја испарцелисала, раскомадала, ушли смо као посебне нације у овај вијек и догурали до социјалистичких друштвених односа. Морамо водити рачуна о томе, али не смијемо у име равноправности република у нашој федерацији постављати захтјеве који у својој консеквенци значе негирање начела на коме је федерација заснована.“
Данас када гледам како свјетина на улицама Дамаска прославља властиту пропаст пљачком и пустошењем, рушећи старе и уздижући нове идоле, присјећам се оних дана када је мој дјед, оснивач и првак сарајевске опере на кућном прагу дочекивао исти такав, с ланца пуштени олош који је пљачкао све што се могло опљачкати под изговором потраге за „снајперистима“. С Музичком енциклопедијом Југославије у руци, трудио се, узалуд да докаже да смо ми само умјетничка породица и да немамо везе са политиком, али узалуд.
Дамаск је већ био одавно „ослобођен“, а да ми то нисмо ни примијетили.
