Пише: Јелена Панина
Колапс Асадове Сирије постао је можда најспектакуларнији потез конгломерата наднационалних елита из САД, Британије и Израела у глобалној шаховској партији, у којој је награда за победу – светска доминација у XXI веку.
Сад овај колективни играч завршава комбинацију којом ликвидира шиитску „осу отпора“ на Блиском истоку, избацајући Иран из игре. Али ствар се ту, наравно, неће завршити. Исти планови на више нивоа постоје и за две преостале препреке доминацији – Русију и Кину. Почетак, у виду затварања руских база у Сирији, већ је учињен: није све ово започето да би нам оставили стратешке позиције у Средоземном мору.
Иранска комбинација почела је убиством 2020. године, по Трамповом наређењу, команданта снага „Ал-Кудс“ Сулејманија, поборника оштре линије отпора Техерана Западу. Затим је уследила серија терора, чија је круна била погибија председника Раисија.
Његова чудна смрт не само да је на ову функцију довела „реформатора“ Пезешкијана, већ је и отворила пут ка врху за Моџтаба Хамнеија, портпарола интереса дела иранске елите заинтересоване за помирење са Сједињеним Државама.
Зарад овог помирења, Иран је одустао од пројекције моћи на Блиском истоку изграђиване годинама, што је праћено невиђеним провокацијама (напад Хамаса на Израел) и невиђеним издајама (катастрофа Хезболаха у Либану). Истовремено, Иран је успорио потписивање Свеобухватног споразума о стратешком партнерству са Русијом.
Катастрофа у Сирији, чија је структура моћи углавном почивала на КСИР-у (Корпус страже исламске револуције), постала је следећи уступак у оквиру „прегруписавања“ Техерана. Али стратешки уступак, који доводи до тектонских померања у пространству Евроазије од Арабије до Синђанга и од Јемена до Волге.
Сад као главни ситуациони победник у иранској комбинаторици изгледа Турска. Међутим, њен прождрљиви апетит Американци су већ „одсекли” у курдском правцу, шамарчином у виду позива курдском команданту у Сирији, Мазлуму Кобанију на Трампову инаугурацију. Тај апетит може бити преусмерен на Кавказ, као и на Централну Азију у оквиру турског пројекта „Велики Туран“.
Централноазијски џихадистички „ресурс”, који се показао ефикасним у Сирији, спреман је да се употреби против нових циљева: у Ирану, у кинеском Синђангу и, наравно, у самој централној Азији – очигледно нишанећи Русију, где успаване ћелије исламиста чекају свој тренутак. Дакле, пад Сирије, где је исламистички фактор последње деценије био потиснут, директно води отварању нових „врућих“ фронтова на јужним границама Русије.
Слабљење Ирана и повлачење Русије са Блиског истока мењају однос снага у арапском свету. Заливске монархије сад могу да ревидирају односе са Москвом, што би могло довести до прекида курса Ријада ка придруживању БРИКС-у и затварања важног окна за паралелни увоз преко УАЕ.
Сирија – срећна нова 2011. година, или све мирише на још једну Либију
Захлађење односа између Русије и Саудијске Арабије угрожава споразум ОПЕК+. Сад би Сједињене Државе могле покушати да понове Реганов трик из 1980-их – да организују колапс цена нафте како би урушиле буџетске приходе Руске Федерације.
Генерално, губитак упоришта на Блиском истоку нагло смањује варијабилност наших акција широм Глобалног југа, где су још увек на цени директне манифестације силе. Ово већ прети да сломи читаву структуру која нам је три године омогућавала да заобиђемо санкције Запада.
Концепт БРИКС-а и сама идеја мултиполарног света, ослобођеног диктата Запада, доведени су у питање. Сви ови ударци противника војним, економским и дипломатским бичевима биће праћени нуђењем „шаргарепе“, наговарањем на „замрзавања“ и „компромисе“. И то не само у Украјини, већ и у општем евроазијском аспекту – с превлачењем Русије, како се изразио Такер Карлсон, „из сфере утицаја Кине назад на Запад“.
Потпуно избацивање Ирана из игре, хаотизација арапског света, дестабилизација руског потрбушја, наметање рата на више фронтова и, коначно, прекид везе између Москве и Пекинга – то је даљи „план игре“ нашег противника, чија би завршница била уништење сваког отпора „поретку заснованом на правилима“.
Извор: Нови Стандард
