Пише: Јосиф Бродски
Године 1989, две године након што је добио Нобелову награду за књижевност, руски песник и есејиста у егзилу Јосиф Бродски одржао је говор дипломцима колеџа Дартмуд. Након тога, овај говор је преточен у есеј објављен у збирци О жалости и разуму, где је насловљен “Похвала досади”.
* * *
Значајан део онога што вас чека ће отићи досадом. Разлог због којег бих желео да вам данас причам о томе, на овом узвишеном догађају, јесте зато што верујем да вас ниједан либерални уметнички факултет не припрема за ту неизбежност; Дартмут није изузетак. Ни хуманистичке науке ни природне науке не нуде курсеве досаде. У најбољем случају, могу вас упознати са тим осећајем тако што ће вам га изазвати. Али шта је површан контакт у поређењу са неизлечивом бољком? Најгоре монотоно нагваждање са катедре или уџбеник написан заморним енглеским језиком од којег вам очи испадају није ништа у поређењу са психолошком Сахаром која почиње управо у вашој спаваћој соби и протеже се све до хоризонта.
Позната под разним именима – тескоба, малодушност, замор, нерасположење, једноличност, безвољност, апатија, летаргија, малаксалост, безосећајност, итд – досада је сложен феномен и у великој мери производ репетитивности. Могло би се, дакле, рећи да би најбољи лек против ње била константна инвентивност и оригиналност. То је оно чему се ви, тако млади и помодни, надате. Нажалост, живот вам неће пружити ту могућност, јер је главни медијум живота управо репетитивност.
Наравно, неко ће тврдити да се понављањем покушаја да се буде оригиналан и инвентиван долази до напретка и – у истом даху – цивилизације. Међутим, будући ретроспективна вредност, она није најважнија. Јер, ако бисмо поделили историју наше врсте према научним открићима, а да не помињемо етичке концепте, резултат неће ићи у нашу корист. Технички гледано, добили бисмо векове досаде. Сама идеја оригиналности или иновативности израња из монотоније стандардне стварности, из живота, чији је главни медијум – штавише, идиом – једноличност.
У томе се живот разликује од уметности, чији је највећи непријатељ, као што вероватно знате, клише. Није чудо, онда, што вас уметност такође не подучава како да се носите са досадом. Мало је романа на ту тему; слика још мање; а што се тиче музике, она је углавном несемантичка. Све у свему, уметност се бави досадом на самоодбрамбен, сатиричан начин. Једини начин на који уметност може постати утеха од досаде, од егзистенцијалног еквивалента клишеа, јесте ако ви сами постанете уметници. С обзиром на ваш број, међутим, та перспектива је непривлачна исто колико и невероватна.
Али чак и ако сви директно са ове дипломске прославе седнете за писаће машине, штафелаје и клавире, нећете се потпуно одбранити од досаде. Ако је понављање мајка досаде, вас ће, младе и помодне, брзо угушити мањак признања и ниска примања, а оба су хронично присутна у свету уметности. Са те тачке гледишта, писање, сликање, компоновање музике су једноставно инфериорни у односу на рад у адвокатској фирми, банци или чак лабораторији.
Овде, наравно, лежи спас који нуди уметност. Будући нелукративна, она ретко постаје жртва демографије. Јер, ако је, као што смо рекли, понављање мајка досаде, демографија (која ће имати много већу улогу у вашим животима него било која дисциплина коју сте овде савладали) је њен други родитељ. Ово вам може звучати мизантропски, али ја сам више него дупло старији од вас и доживео сам да видим како се популација наше планете удвостручује. До тренутка када будете у мојим годинама, она ће се учетворостручити, и то не баш онако како очекујете. На пример, до 2000. године догодиће се таква културна и етничка прегруписавања да ће довести у питање ваше поимање сопствене хуманости.
То ће само по себи смањити вероватноћу да ће оригиналност и инвентивност бити противотрови за досаду. Али чак и у једнобојнијем свету, други проблем са оригиналношћу и инвентивношћу је управо то што се они дословно исплате. Под условом да сте способни за једно или друго, брзо ћете постати имућни. Колико год то било пожељно, већина вас зна из прве руке да нико није толико досадан као богаташи, јер новац купује време, а време је репетитивно. Под претпоставком да не тежите сиромаштву – јер се иначе не бисте уписали на факултет – за очекивање је да вас досада погоди чим вам први алати за самонаграђивање постану доступни.
Захваљујући модерној технологији, ти алати су једнако бројни колико и синоними за досаду. У светлу њихове функције – да вас учине несвесним вишка времена – њихово изобиље је очигледно. Једнако нам нешто говори и функција ваше куповне моћи, где ћете ви са ове прославе кренути да је увећавате кликтањем и зујањем неких од тих инструмената које чврсто држе у рукама ваши родитељи и рођаци. То је пророчанска сцена, даме и господо генерације 1989, јер улазите у свет у којем снимање догађаја засењује сам догађај – улазите у свет видео снимака, стерео уређаја, даљинских управљача, тренерки и справа за вежбање које вас одржавају спремнима за поновно проживљавање своје или туђе прошлости: конзервисана екстаза за утрнуће живог меса.
Све што садржи патерн обилује досадом. То се односи на новац на више начина, на саме новчанице и на поседовање истих. Наравно, то није предлог да се сиромаштво посматра као бег од досаде – мада се чини да је Свети Фрања Асишки успео управо то. Ипак, упркос свеопштој оскудици око нас, идеја стварања нових монашких редова није посебно привлачна у овој ери видео-хришћанства. Осим тога, ви сте, млади и помодни, вољнији да чините добра дела у некој Јужној Африци него у свом комшилуку, радије ћете се одрећи омиљеног бренда газираног сока него да завирите у сиромашне и неугледне квартове града. Дакле, нико вам не саветује да будете сиромашни. Све што вам се може предложити јесте да будете мало опрезнији са новцем, јер нуле на вашим рачунима могу претворити у ваше духовне еквиваленте.
Што се тиче сиромаштва, досада је најбруталнији део те муке, и излазак из ње захтева радикалније форме: насилну побуну или зависност од дрога. Оба су привремена, јер је беда сиромаштва бесконачна; обе су, због те бесконачности, скупе. Генерално, човек који убризгава хероин у своју вену то ради углавном из истог разлога због којег ви купујете видео: да избегне вишак времена. Разлика је, међутим, у томе што он троши више него што има, и што његова средства за бег постају једнако сувишна као оно од чега бежи, брже него ваша. Све у свему, разлика у тактилности између игле шприце и дугмета стерео уређаја отприлике одговара разлици између акутности и тупости утицаја времена на сиромашне и на богате. Укратко, било да сте имућни или убоги, пре или касније бићете погођени овим вишком времена. Вама потенцијалним богаташима ће досадити ваш посао, ваши пријатељи, ваши супружници, ваши љубавници, поглед са вашег прозора, намештај или тапете у вашој соби, ваше мисли, ви сами. Сходно томе, покушаваћете да смислите на који начин да побегнете. Поред горе поменутих уређаја за самоподмирење, можда ћете променити посао, место боравка, друштво, земљу, поднебље; можда ћете се окренути промискуитету, алкохолу, путовањима, часовима кувања, дрогама, психоанализи.
У ствари, можда ћете спојити све то; и неко време то може имати ефекта. Све док се, наравно, једног дана не пробудите у својој спаваћој соби са новом породицом и другачијим тапетама, у другој држави и поднебљу, са гомилом рачуна од вашег туристичког агента и вашег терапеута, али са истим бљутавим осећањем према светлу дана које продире кроз ваш прозор. Обући ћете своје мокасине само да бисте открили да немају језичке за навлачење уз помоћ којих бисте се извукли из тога што сте схватили. У зависности од вашег темперамента или година које имате, или ћете паничити или ћете се помирити са познатим осећајем; или ћете поново пролазити кроз бесмислене промене.
Неуроза и депресија ће ући у ваш вокабулар; пилуле у ваш ормарић за лекове. У суштини, нема ничег лошег у томе да живот претворите у сталну потрагу за алтернативама, у скакање са посла на посао, са супружника на супружника, из окружења у окружење, итд, под условом да можете приуштити алиментацију и збркане успомене. Ова ситуација, на крају крајева, довољно је гламурозно представљена на екрану и у романтичарској поезији. Проблем, међутим, лежи у томе што та потрага пре или касније постаје запослење за стално, где се ваша потреба за алтернативом подудара са потребом овисника за дневним фиксом.
Међутим, постоји још један излаз из тога. Можда не бољи, из ваше перспективе, и не нужно сигуран, али директан и јефтин. Они од вас који су читали Слуге слуга Роберта Фроста можда се сећају његове реченице: “Најбољи излаз из је увек кроз.” Дакле, оно што ћу предложити је варијација на ту тему.
Када вас погоди досада, суочите се с њом. Пустите да вас сломи; уроните, дотакните дно. Генерално, с непријатним стварима је правило да што пре дотакнете дно, брже ћете испливати. Овде се ради о томе, да парафразирамо другог великог песника енглеског језика, да у потпуности сагледате оно најгоре. Разлог због којег досада заслужује такву пажњу је тај што она представља чисто, неразводњено време у свом понављајућем, редундантном, монотоном сјају.
На неки начин, досада је ваш прозор у време, у оне његове особине које се обично игноришу по цену да постану опасност по вашу духовну равнотежу. Укратко, то је ваш прозор у бесконачност времена, што значи, у вашу безначајност у њему. То је можда разлог за нечији страх од усамљених, апатичних вечери, за фасцинацију с којом неко понекад посматра честицу прашине како се врти на зраку сунца, а негде сат откуцава, дан је врућ, а ваша снага воље је на нули.
Када се овај прозор отвори, не покушавајте да га затворите; напротив, широм га отворите. Јер досада говори језиком времена, и треба да вас научи највреднијој лекцији у вашем животу – оној коју нисте добили овде, на овим зеленим травњацима – лекцији о вашој потпуној безначајности. Она ће вам бити вредна, као и онима с којима ћете се сусретати. “Ви сте коначни”, каже вам време гласом досаде, “и шта год да радите је, из моје перспективе, узалудно.” Ово се, наравно, можда неће рачунати као музика за ваше уши; ипак, осећај узалудности, ограничене важности чак и ваших најбољих, најстраснијих дела је бољи од илузије о њиховим последицама и самоуздизања које је прати.
Јер досада је инвазија времена у ваш систем вредности. Она ставља ваше постојање у своју перспективу, чији је крајњи резултат прецизност и понизност. Ово прво, треба напоменути, рађа ово друго. Што више учите о својој сопственој величини, то постајете понизнији и саосећајнији према себи сличнима, према тој прашини која се врти на сунчевом зраку или је већ непокретна на површини вашег стола. Ах, колико је живота отишло на те честице! Не из ваше перспективе, већ из њихове. Ви сте за њих оно што је време за вас; зато изгледају тако мале. И знате ли шта прашина каже када се брише са стола?
“Запамти ме”,
шапуће прашина.
Ништа није даље од духовне агенде било кога од вас, младих и помодних, него сентимент који преносе ова два реда немачког песника Петера Хухела, сада покојног.
Нисам ово цитирао зато што бих желео да вам усадим склоност ка малим стварима – семенкама и биљкама, зрнима песка или комарцима – малим, али бројним. Цитирао сам ове стихове зато што их волим, зато што препознајем у њима себе, и, што се тога тиче, било које живо биће које се је збрисано са постојеће површине. “’Запамти ме’, шапуће прашина”. И у томе се чује да, ако учимо о себи од времена, можда време, заузврат, може научити нешто од нас. Шта би то могло бити? Да, инфериорни по значају, надмашујемо то осећајношћу.
То је значи бити безначајан. Ако је потребна досада која паралише вољу да вам то буде јасно, онда живела досада. Ви сте безначајни јер сте коначни. Ипак, што је ствар коначнија, то је више испуњена животом, емоцијама, радошћу, страховима, саосећањем. Јер бесконачност није нарочито жива, нарочито емотивна. Ваша досада вам барем то каже. Јер ваша досада је досада бесконачности.
Поштујте је, дакле, због њеног порекла – можда колико и због вашег. Јер је антиципација те неживе бесконачности оно што доприноси интензитету људских осећања, а често резултира зачећем новог живота. Ово не значи да сте зачети из досаде, или да коначно рађа коначно (мада обоје може звучати истинито). Овиме се пре сугерише да је страст привилегија безначајних.
Зато покушајте да останете страствени, оставите своју хладнокрвност звездама. Страст је, пре свега, лек против досаде. Други лек, наравно, јесте бол – физички више него психички, и чест је исход страсти; иако вам не желим ни једно ни друго. Ипак, када вас боли, знате да барем нисте обманути (од стране вашег тела или вашег ума). На исти начин, оно што је добро код досаде, код тескобе и осећања ваше бесмислености, бесмислености сваког постојања, јесте да то није обмана.
Такође можете пробати детективске романе или акционе филмове – нешто што вас ставља тамо где нисте били вербално/визуелно/ментално пре – нешто одрживо, макар на пар сати. Избегавајте ТВ, посебно пребацивање канала: то је отеловљена редундантност. Ипак, ако ти лекови не делују, знајте, свако треба “душу да излије у свет црн, наоблачен”. Покушајте да пригрлите, или пустите да вас пригрле, досада и тескоба, које су ионако веће од вас. Без сумње ћете открити да тај загрљај гуши, али покушајте да га издржите што дуже можете, и још мало дуже. Изнад свега, немојте мислити да сте негде погрешили, не покушавајте да се вратите уназад како би исправили грешку. Не, као што је песник рекао, “Верујте свом болу”. Овај ужасан загрљај није грешка. Ништа што вас узнемирава није. Запамтите да не постоји загрљај на овом свету који на крају неће престати.
Ако све ово сматрате суморним, не знате шта је права суморност. Ако вам се чини да је ово небитно, надам се да ће вам време да ти за право. Ако сматрате да је ово неприкладно за један овако узвишен догађај, нећу се сложити.
Сложио бих се с вама када би се овом пригодом славио ваш останак овде; али он обележава ваш одлазак. До сутра ћете отићи одавде, јер су ваши родитељи платили само четири године, ни дан дуже. Дакле, морате отићи негде другде, да градите своје каријере, зарађујете новац, оснивате породице, да се суочите са својим уникатним судбинама. А што се тиче тог другде, ни међу звездама ни у тропским зонама, ни преко границе у Вермонту, нико нема појма да се одвија ова церемонија на дартмутском зеленилу. Не бих се кладио ни да звук ваше музике допире до Wхите Ривер Јунцтион-а.
Ви одлазите одавде, чланови генерације 1989. Улазите у свет, који ће бити далеко гушће насељен него овај крајолик и где ћете добијати много мање пажње него што сте навикли у последње четири године. Сами сте, и то у великој мери. Када говоримо о томе колико сте важни, можете то проценити тако што ћете супротставити вас 1.100 спрам 4,9 милијарди људи на свету. Разборитост је, дакле, једнако прикладна за ову прилику као и фанфаре.
Не желим вам ништа друго до среће. Ипак, биће много мрачних и, што је горе, досадних сати, изазваних колико спољашњим светом толико и вашим сопственим умом. Требало би да будете некако отпорни на то; и то је оно што сам покушао да учиним овде на свој скроман начин, иако очигледно то није довољно.
Јер оно што је пред вама је ванредно али исцрпљујуће путовање; данас се укрцавате, такорећи, на воз без возног реда. Нико вам не може рећи шта је пред вама, најмање они који остају иза вас. Једна ствар, међутим, у којој вас могу уверити јесте да то није повратно путовање. Покушајте, дакле, да пронађете неку утеху у идеји да без обзира колико непријатна ова или она станица може бити, воз ту не стаје заувек. Дакле, никада нисте заглављени – чак ни када мислите да јесте; јер ово место данас постаје ваша прошлост. Од сада надаље, оно ће се само удаљавати за вас, зато што је тај воз у сталном покрету. Оно ће се удаљавати од вас чак и када осећате да сте заглављени… Зато баците последњи поглед на њега, док је још увек у својој нормалној величини, док још није фотографија. Погледајте га са свом нежношћу коју можете скупити, јер гледате своју прошлост. Покушајте, тако рећи, да сагледате оно најбоље у целини. Јер сумњам да ће вам било где бити боље нешто што је било овде.
Извор: relembramentos.wordpress.com
Превод: Данило Лучић/Глиф
