Пише: Вук Бачановић
Прије неколико година поуздано сам установио да је свети Вукашин Мандрапа — јасеновачки и херцеговачки мученик — у ствари измишљена, односно конструисана личност. Утврдио сам, врло поуздано, да становници села Клепаца никада нису познавали било кога по имену Вукашин Мандрапа, што ми је потврдио и покојни пријатељ, чија је мајка рођена у том селу. Такође сам утврдио да прича о побожном старцу који усташама, док га муче, говори: ‘Само ви, дјецо, радите свој посао’, није измишљена — али се није догодила у Јасеновцу, већ у Љубушком. Право име тог ‘Вукашина’ је Василије Витковић, предсједник Српске православне црквене општине, побожан човјек. Наведене ријечи упутио је усташама који су му, пред очима, на кућном прагу убили цијелу породицу. За Василија Витковића сазнајемо из документације и свједочанстава са послијератних суђења локалним усташким злочинцима у Мостару.
Такође је истина да је у Јасеновцу убијен побожан православни хришћанин презимена Мандрапа, али му име није било Вукашин, него Спасоје. Радило се о сарајевском обућару који је недјељом пјевао за пјевницом у Старој православној цркви у Сарајеву. Успомену на њега сачували су каснији комунистички функционер Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар Стари (Спасојев шегрт) и теолог Жарко Видовић, који је запамтио тога човјека по томе што је жртвама усташких покоља у самом логору Јасеновац непрестано пјевао: ‘Со свјатими упокој, Христе, душе раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздихање, но жизањ бесконечнаја.’ Управо због тога, на крају је пребијен до смрти у једној од логорских барака. И заиста, Сарајлија Спасоје Мандрапа — а не непостојећи Вукашин — налази се на званичном списку јасеновачких жртава.
Вук Бачановић: Калајић као нови Калај – кратка историја бокановског неопаганизма
Зашто о овоме пишем у уводу текста чија је тема Павле Ђуришић? Због тенденције епископата Српске цркве да — било из аљкавости и брзоплетости, било из идеолошких и/или личних побуда — прихвата поједностављене и унакажене верзије стварности.
То можда и не би било толико страшно (иако остаје недопустиво неозбиљно), када се, на примјер, од двојице страдалника — прихватајући новинску фикцију о „Вукашину“ с краја осамдесетих као историјски извјештај — конструише један, са приближно сличном страдалничком причом која је историјска чињеница.
Али када митрополит црногорско-приморски, насљедник древне зетске катедре коју је утемељио Свети Растко Немањић, и чија би свака ријеч требала бити одмјерена и извагана, изјави да је четнички војвода Павле Ђуришић налик на Павла Орловића, митског јунака косовског циклуса — онда већ улазимо на врло, врло мрачан терен. Вјеродостојни историјски извори — и то мноштво њих, равногорске, љотићевске, недићевске, њемачке, италијанске и партизанске провенијенције — сагласни су у једном: Павле Ђуришић био је прије свега ратни злочинац над муслиманским цивилним становништвом — беспомоћним старцима, женама и дјецом — и то не на подручјима гдје би се ти злочини могли сматрати одмаздом за злочине муслиманских милиција и албанских балиста, већ у пљеваљском и прибојском срезу, гдје слабо наоружани муслимани нису починили ниједан злочин над локалним Србима.
Друго, Ђуришић је био колаборациониста не само с окупаторима властите земље — силама Осовине — већ и с другим колаборационистима фашистичких идеолошких убјеђења: Миланом Недићем, Димитријем Љотићем, влашћу Независне Државе Хрватске и, да апсурд буде потпун, с црногорским фашистом и једним од родоначелника дукљанске идеологије — Секулом Дрљевићем. За заслуге оданог служења њемачком окупатору, које су подразумијевале терор над свим борцима и симпатизерима НОБ-а, од фирера добија чак и Гвоздени крст.
Међутим, у верзији стварности коју нуди митрополит Јоаникије, Ђуришић је христолика, мученичка фигура коју прогоне безбожници, иако се, у складу са својим безочним опортунизмом придружио онима који су на Петровданском сабору 12. јула 1941. године, донијели устав италијанског протектората Црне Горе, који је подразумијевао не само службени „црногорски језик“, већ је и неканонски декретом прогласио оснивање аутокефалне Црногорске православне цркве. У митрополитовој верзији историје, Ђуришић је искључиво устаник против ове „државе“, што у почетку и јесте био, али какве моралне квалитете има човјек који, с очигледним одушевљењем, посрне пред монструозним концептом с којим се испрва сукобио? И Јуда Искариотски је био Христов ученик, али га збога саме чињенице да је то до чина издаје био, на иконама не изображавамо као светитеља.
Вук Бачановић: О годишњици пробоја из Јасеновца, о Петру и два Горана
Митрополит Јоаникије, дакле, не само што је митски симбол слободе Павла Орловића — успоређујући га с Ђуришићем — прогласио колаборационистом с Османским царством и мучитељем сопственог народа, већ је све оно с чим српски народ у Црној Гори данас мучи муку — злочинце из деведесетих, конвертите у расистички дукљанизам и парацрквено деловање — прогласио најсвјетлијим тековинама тог народа. Ако је Ђуришић — који својом руком пише о уништавању ‘турских’ жена и дјеце, чак тако да им пресјеца одступнице и онемогућује бијег — света фигура, да ли то имплицира да су несхваћени светитељи и мученици и сви они с којима је сарађивао: од Недића и Љотића, преко Дрљевића, па до самог Хитлера, који га је овјенчао Гвозденим крстом? Да ли освештавање таквих и сличних личности има икакве везе с Јеванђељем, или је ријеч о освештавању самог концепта колаборационизма и олтарском проглашавању клечања пред окупаторима за мудар, стратешки и хришћански чин? Ђуришић је, може бити, страдао на начин што су га преварили други колаборационисти — његови судрузи и пословни партнери у проклетству тог чина — али шта нам то говори о судбини народа и друштава у којима се таква наопака логика покушава оправдати? С обзиром на тежину исказа митрополита Јоаникија, ово нису само реторичка питања. На њих одговор не дугује само он, него цјелокупан српски епископат.
Ако ни због кога другог, онда због Василија Витковића и Спасоја Мандрапе. Када се једном — а надам се ускоро — разријеши питање „Вукашиновог“ идентитета, ова двојица истинских светих мученика и страдалника за православну вјеру не могу бити дио псеудохагиографија о невиђеним јунаштвима личности попут Ђуришића. Јер аљкавост због које је њихов идентитет био скривен биће занемарљива у односу на њихово скрнављење повезивањем с садистичким зликовцима и монструмима — потпуно налик на оне који су их убили.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
