Пише: Вук Бачановић
Експеримент америчког предсједника Доналда Трампа са „укидањем“ ЈУЕСЕЈДА, чији резултати још увијек нису сасвим извјесни, подсјетио нас је на врло важну чињеницу: ниједна империја своје мреже лојалних људи – који не служе само као наметачи политички коректног јавног мнијења у њеном интересу, већ често и као локални обавјештајци, јефтинији од оних професионалних – не гради бруталном силом, већ новцем. Огромним количинама новца које, наравно, не треба посматрати као великодушну помоћ, већ као улагање у људску инфраструктуру империје.
Током четири године (2020–2024), све земље које улазе у империјалну географску одредницу „Западни Балкан“ добиле су укупно 1,7 милијарди долара, од чега је Црна Гора добила 77 милиона.
Илузорно је очекивати да ће се империја лако одрећи мреже коју је деценијама пажљиво градила, поготово јер нема назнака да се планира повући из овог дијела свијета. Оно што слиједи није уклањање постојеће мреже, већ њена пренамјена у складу са новим империјалним вриједностима. Или, како је то формулисала Кетрин Ротенберг, професорица на Голдсмитсу, Универзитету у Лондону:
„Јасно је да свједочимо значајној промјени у односима моћи у Сједињеним Државама: прелазимо из ере у којој је ‘прогресивни’ неолиберализам, обиљежен дерегулацијом, приватизацијом и финансијализованим капитализмом, био спојен с прогресивним друштвеним агендама попут политика разноликости, једнакости и инклузије, у ауторитарну, па чак и фашистичку верзију неолиберализма. Ова нова формација продубљује неолибералне политике, али истовремено одбацује сваки прогресивни изглед и уводи политике које угњетавају маргинализоване групе. Такође, преокреће сваки покушај спречавања климатских катастрофа, концентришући моћ у рукама извршне власти и неколицине милијардера из елите.“
Трампове транспарентне најаве преузимања Газе бруталном силом и исељавања њеног становништва су, у основи, модел по којем ће ствари генерално функционисати. Другим ријечима, империјална експанзија ради експлоатације ресурса више се неће спроводити под досадашњим изговором о недовољној примјени људских права. Умјесто тога, биће вам отворено речено да нисте довољно сазрели да схватите како је империјални интерес уједно и ваш интерес. Уколико то не прихватите, слободно можете отићи – можда у неку од новофинансираних невладиних организација која организује округле столове и семинаре о томе гдје започети нови живот.
У том смислу, мале државе с ограниченим могућностима одбране, попут државица насталих распадом Југославије, биће прве на удару. Црна Гора, додуше, још није открила велике залихе литијума као Србија и Босна и Херцеговина, али нема сумње да ће у империјалним стратегијама бити укључена заједно са комшијама.
Замишљам разговор предсједника Трампа и његове супруге Меланије на јахти, док у даљини назиру Свети Стефан:
„Melania, listen here, this Montenegro’s got a coastline that sure as shootin’ ain’t got nothin’ to be ashamed of. I’m already seein’ the vision—fancy hotels, pools shinin’ like gold under the sun. Wait, what’s that you said—Montenegro means Black Mountain? Well, that’s somethin’, ain’t it? But hear me out: ‘Black Mountain, your future ain’t black no more!’ Hahaha, now that’s a slogan that’ll sell faster than hot cornbread at a county fair!“
Етничким групама, посебно у подручјима гдје још увијек живе измијешано – у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији – биће саопштено да могу заједнички корачати у ову визију будућности или једна другој препустити част да посљедња користи услуге невладиних организација за „просперитетно исељавање“. У случају Црне Горе, подгријавање шешељизма и дукљанизма свакако би служило тој сврси.
Али оваква дистопијска будућност није неминовна и за њено избјегавање не треба нам нека нова памет. Недавно сам се вратио чланцима неправедно заборављеног Светозара Милетића, који је, попут Димитрија Туцовића, заговарао федерацију балканских народа. Једна његова мисао посебно је значајна:
„Неки велико-Хрвати, осврћући се на исход источног рата, злурадо подвикију: нема више српског питања на Истоку! Можда не — али велико-хрватског још мање! Ако источо питање престане бити питање балканских народа, па по томе и српског народа, онда ће оно постати словенско-европско питање.“
Нема сумње да је старчевићијанство, односно великохрватство, као псеудоисторијска расистичка идеологија, примарна калајевштина, а са њом и шешељизам и дукљанизам међу Јужним Словенима – идеологије које су увијек служиле освајачима спремним да уложе озбиљан новац како би нас увјерили да су нам бољи пријатељи од првог комшије.
Црна Гора је као мала држава формирана око сједишта цетињских архиепископа, настајући као топос отпора османском империјализму, с намјером да не остане сведена на малу, дугорочно неодбрањиву територију. У доба арогантног и дивљачког трампизма добро је подсјетити се ових коријена и о њима поучити све реалисте и минималисте који их желе ишчупати, без обзира на то колико се заклињали да их чувају.
Без претјеривања и патетике – више него икада прије, ово је питање самог опстанка.
