Пише: Алистер Крук
Превод: Журнал
Када је ријеч о Украјини и Ирану, суштина приче је да предсједник Трамп жели „договор“ — и оба договора су му на дохват руке — али се ипак чини да је сам себе довео у ћорсокак. Он представља своју администрацију као грубљу, немилосрднију и лишену сваке сентименталности. Изгледа да тежи да се појави и као нешто централизованије, присилније и радикалније.
У унутрашњој политици, можда има истине у овом опису Трамповог духа и става. Али у спољној политици, он стално оклијева и мијења ставове. Разлог за то није сасвим јасан, али та његова непостојаност баца сјену на његове шансе у три кључна подручја за која се веже његова амбиција да буде „миротворац“ — у Украјини, Ирану и Гази.
Иако је тачно да је Трампова стварна подршка проистекла из дубоког економског и друштвеног незадовољства, а не из његовог обећања да ће донијети мир — та два кључна спољнополитичка циља ипак остају важна за одржавање његовог политичког замаха.
Један од могућих одговора јесте да је предсједнику, у страним преговорима, неопходан стабилан и искусан тим који ће му пружити подршку. А он такав тим нема.
Уочи слања свог изасланика Виткофа на разговор с предсједником Путином, генерал Келог, чини се, представио је Трампу приједлог налик на примирје из Версаја: визију Русије на колјенима (тј. план је био сачињен као да се ради о руској капитулацији). Келогов приједлог је такође имплицирао да ће Трамп Путину чинити „велику услугу“ – тиме што ће се с висине удостојити да му понуди начин да „сиђе с дрвета Украјине“. Управо тај тон Трамп је заузео у јануару:
Након што је изјавио да је Русија изгубила милион људи у рату, Трамп је наставио с тврдњом да „Путин уништава Русију тиме што не склапа договор“. Додао је и да је руска економија у „рушевинама“, и што је најзначајније, рекао је да би разматрао санкције или царине против Русије. У каснијој објави на Truth Social платформи, написао је: „Учинићу Русији – чија економија пропада – и предсједнику Путину, веома велику УСЛУГУ.“
Предсједник – након што га је тим упутио у ситуацију – можда је замишљао да ће једнострано понудити примирје Путину и, ето, готова ствар: брзи договор за који ће он убрати заслуге.
Међутим, све претпоставке на којима се заснивао Келогов план (осјетљивост Русије на санкције, огромни губици у људству и рат који је у застоју) биле су погрешне. Зар нико у Трамповом тиму није спровео озбиљну провјеру изводљивости Келогове стратегије? Изгледа да се (лењо) угледало на корејски рат као шаблон, без довољне анализе да ли је тај модел уопште примјерен.
У случају Кореје, примирје дуж линије фронта претходило је политичким преговорима, који су дошли касније – и који трају до данас, без коначног рјешења.
Износећи преране захтјеве за моментално примирје током разговора с руским званичницима у Ријаду, Трамп је практично изазвао одбијање. Прво, зато што Трампов тим није имао конкретан план за спровођење примирја, већ је полазио од претпоставке да се све појединости могу ријешити накнадно. Укратко, представљено је Трампу као „брза побједа“.
Само што није било тако.
Исход је био унапријед одређен – прекид ватре је одбијен. То није смјело да се догоди, да је било озбиљног и стручног рада унутар тима. Зар нико од Трампових сарадника није слушао још од 14. јуна прошле године, када је Путин врло јасно изложио став Министарства спољних послова Русије о прекиду ватре? Тај став се од тада редовно понавља. Изгледа да нису.
Па ипак, када се Трампов изасланик Виткоф вратио са дугог састанка са предсједником Путином и пренио његово лично, детаљно објашњење зашто политички оквир мора претходити било каквом прекиду ватре (за разлику од ситуације у Кореји), наводно је његов извјештај дочекан хладном констатацијом генерала Келога: „Украјинци никад не би пристали“.
Крај разговора, изгледа. Без икакве одлуке.
Неколико наредних летова за Москву није ништа промијенило у основи. Москва чека доказе да је Трамп у стању да консолидује своју позицију и преузме контролу над ситуацијом. Али до тада, Москва остаје спремна да помогне у „приближавању ставова“ – али неће подржати једнострани прекид ватре. (Као ни Зеленски).
Право питање је сљедеће: зашто Трамп једноставно не прекине ток америчког оружја и обавјештајних података ка Кијеву, и не каже Европљанима да му се склоне с пута? Да ли Кијев има некакво право вета? Зар Трампов тим не схвата да Европљани једноставно желе да осујете његов покушај нормализације односа са Русијом? Морају то знати.
Изгледа да је „дебата“ (ако се тим именом уопште може назвати) унутар Трамповог тима углавном била лишена стварних, животних чинилаца. Водила се на неком високом нормативном нивоу, гдје се одређене чињенице и истине просто узимају здраво за готово.
Могуће је да је ту значајну улогу одиграо феномен „уложених трошкова“ – што дуже неко истрајава у неком правцу (макар он био и потпуно бесмислен), то мање жели да га промијени. Јер, промјена би значила признање грешке, а признање грешке је први корак ка губитку моћи.
И ту се појављује паралела с преговорима с Ираном.
Трамп има визију преговарачког рјешења с Ираном којим би се постигао циљ „без иранског нуклеарног оружја“ – мада је сам тај циљ помало тавтологичан, с обзиром на то да је америчка обавјештајна заједница већ закључила да Иран НЕМА нуклеарно оружје.
Како зауставити нешто што се уопште не дешава? Намјера је појам који је изузетно тешко правно и политички обухватити. Зато се тим враћа на почетак: на изворну доктрину Ранд корпорације, по којој не постоји квалитативна разлика између мирољубивог и војно оријентисаног обогаћивања уранијума. Стога, по њима, никакво обогаћивање не смије бити дозвољено.
Само што Иран заправо има капацитете за обогаћивање – захваљујући уступку Обамине администрације у оквиру Заједничког свеобухватног плана акције (JCPOA), који је то дозволио, мада уз ограничења.
Постоји мноштво идеја како „помирити непомирљиво“ – Ираново одбијање да се одрекне обогаћивања уранијума, с једне стране, и Трампову максиму да „не смије бити капацитета за оружје“, с друге. Ниједна од тих идеја није нова: увоз у Иран већ обогаћеног нуклеарног горива; извоз иранског високо обогаћеног уранијума у Русију (нешто што је већ рађено у оквиру JCPOA); и изградња иранских капацитета за нуклеарну енергију од стране Русије, како би се напајала индустрија. Проблем је што Русија већ све то ради. Једна електрана је већ у функцији, а друга је у изградњи.
Израел, наравно, има своје приједлоге: елиминацију цјелокупне иранске инфраструктуре за обогаћивање уранијума и способности за лансирање ракета.
Само што Иран на то никада неће пристати.
Тако да је избор сведен или на појачан систем инспекција и техничког надзора у неком новом споразуму сличном JCPOA (што неће задовољити ни Израел, ни институционално вођство у САД-у које га подржава), или на војну акцију.
Што нас враћа на Трампов тим и унутрашње подјеле унутар Пентагона.
Пит Хегсет је послао сљедећу поруку Ирану, коју је објавио на свом налогу на друштвеним мрежама:
„Видимо вашу СМРТОНОСНУ подршку Хутима. Знамо тачно шта радите. Добро знате на шта је способна америчка војска – и били сте упозорени. Платићете ПОСЉЕДИЦУ, у вријеме и на мјесту које ми изаберемо.“
Очигледно је да је Хегсет фрустриран. Као што је Лари Џонсон примијетио:
Трампов тим дјелује под још једном погрешном претпоставком — да Бајденова администрација није озбиљно настојала да уништи арсенал ракета и дронова Хута. Трамповци су вјеровали да ће моћи бомбардовањем натјерати Хуте на покорност. Умјесто тога, САД сада свим земљама у региону показују ограничења своје морнаричке и ваздушне моћи… Упркос више од 600 бомбардовања, Хути настављају да лансирају ракете и дронове на америчке бродове у Црвеном мору и на мете унутар Израела.
Алистер Крук: Стратешки циљ САД – распад Русије или опстанак хегемоније долара?
Тако је Трампов тим прво загазио у један конфликт (Јемен), а потом и у сложене преговоре са Ираном – опет, изгледа, без да су се озбиљно припремили за ситуацију у Јемену. Да ли је опет у питању „групно размишљање“?
У ситуацији неизвјесности каква је садашња, солидарност се почиње доживљавати као циљ сама по себи, и нико не жели да буде оптужен за „слабљење Запада“ или „јачање Ирана“. Ако већ мораш да гријешиш – најбоље је да гријешиш у друштву што већег броја других.
Хоће ли Израел ово допустити? Он вриједно ради у бункеру испод зграде Министарства одбране, заједно са генералом Курилом (америчким генералом задуженим за CENTCOM), на припремама за заједнички напад на Иран. Израел очигледно с великом ревношћу прати тај рад.
Па ипак, суштинска препрека постизању споразума с Ираном лежи у нечем дубљем – у томе што амерички приступ преговорима, у садашњем облику, крши сва правила која важе приликом покретања уговора о ограничењу наоружања.
С једне стране, Израел располаже нуклеарном тријадом: средствима за нуклеарно дјеловање с подморница, из ваздуха и ракетама. Израел је такође претио употребом нуклеарног оружја – недавно у Гази, а раније у првом рату против Ирака, као одговор на Садамове ракете „Скад“.
Оно што овдје недостаје јесте и најмањи принцип реципроцитета. Говори се да Иран прети Израелу – али Израел редовно прети Ирану. И притом Израел инсистира да Иран буде неутрализован и разоружан, а да сам остане нетакнут – без приступа НПТ-у, без ИАЕА инспекција, без икаквог признања.
Споразуми о ограничењу наоружања, које је иницирао Џон Ф. Кенеди с Хрушчовим, произашли су из успјешних реципрочних преговора: САД су повукле своје ракете из Турске, а СССР је потом уклонио своје из Кубе.
Мора бити јасно и Трампу и Виткофу да њихов приједлог за Иран, у овако једностраној форми, нема везе с геополитичком стварношћу – и да је самим тим осуђен на неуспјех (прије или касније). Трампов тим се тиме постепено самогура у угао из којег ће једини преостали корак бити војна акција против Ирана – коју ће потом морати да преузму као своју одговорност.
Трамп то не жели; ни Иран то не жели. Дакле, поставља се питање: да ли је све ово заиста добро промишљено? Да ли је искуство из Јемена у потпуности узето у обзир? Да ли је Трампов тим предложио неки излаз, неки „помирљиви излазак“ из ситуације?
Један креативан начин да се изађе из ове дилеме – и да се бар донекле врати озбиљност концепту класичних уговора о ограничењу наоружања – могао би бити да Трамп јавно изнесе став да је дошло вријеме да Израел приступи Уговору о неширењу нуклеарног наоружања (NPT) и да дозволи инспекције свог наоружања од стране Међународне агенције за атомску енергију (IAEA).
Хоће ли Трамп то урадити? Неће.
И тада постаје јасно зашто.
Ова Трампова трансформација Америке имала је за циљ да се Сједињене Државе поново изграде као Америка на првом мјесту (America First).
Алистер Крук је бивши британски дипломата и обавјештајац, који је током своје каријере играо важну улогу у преговорима у зони конфликта, посебно на Блиском истоку. Радио је за британску обавјештајну службу (MI6), а касније као дипломатски представник у различитим мировним иницијативама, укључујући и посредовање између западних влада и исламистичких покрета као што су Хамас и Хезболах.
Извор: Strategic Culture
