Давног априла 1992. сарајевско небо је, добро се сјећам, било злокобно љубичасто. Наступао је муслимански празник Курбан-бајрам и, у тренутку када су се на џамији у близини нашег небодера упалила свјетла, злокобну љубичастост запарали су свијетлећи меци – на стотине њих.
Сјећам се добро, био је викенд који смо брат и ја уобичајено проводили код бабе и ђеда, Бранке и Миливоја, пензионисаног првака Сарајевске опере. Тог петка, посљедњег дана предратног дјетињства, наш учитељ, строги Романијац меког срца, Млађен Лопатић, распоредио је нас, ученике трећег разреда основне школе, у групе. Задатак је био да на различите начине завршимо причу из читанке, чијег се садржаја више не сјећам. Сјећам се само да смо се договорили да ћемо се у понедјељак наћи нешто прије почетка наставе како бисмо упоредили своје приче. Наше приче су се заиста наставиле, али углавном тако што се више никада нисмо видјели.
„Шта је ово, бако?“ – упитао сам када су меци запарали небо.
„Одлучили су, изгледа, Срби и муслимани да се побију“, одговорила је на себи својствен начин, тјешећи ме кратким објашњењем и не показујући тиме властити страх.
Та је „одлука“ обиљежила остатак мог дјетињства, али и живота. За нас који смо рођени и одрасли у Босни, она, међутим, није значила само ископану зјапећу провалију између „нас“ и „њих“ – била је то одлука због које су се дословно „побили“ различити дијелови наших личности. Јер када људи живе једни с другима, или чак само једни поред других, свјесно или несвјесно, вољно или невољно, онај „други“, макар био и омражен, постаје дио нашег људског идентитета.
„Одлука“ да се „побијемо“, како је то описала покојна баба, није била само одлука да једни на друге пуцамо – био је то и распад наших личности, ма колико је након троипогодишњих страдања и прокламација о вјечним мржњама и „цивилизацијским разликама“ то било тешко признати. Рат је завршио прије готово тридесет година, а да није прошло ни дана а да се о њему није расправљало – на кућним сијелима, славама, бајрамима, у кафанама, медијима. Бескрупулозни политичари и медији под њиховом контролом – чак и они који су се представљали као прогресивни и помиритељски – опстајали су ширећи страх да ће, ето, већ сутра поново избити рат, да морамо збијати редове, бити на опрезу, јер ћемо, ако то не учинимо, поново бити издани, поклани, препуштени подмуклим смицалицама првог комшије.
Не може се рећи да им историјске чињенице углавном нису ишле на руку, поготово зато што су наши, босански и херцеговачки ратови, углавном били комшијски, па је било најлакше манипулисати трансгенерацијским траумама – да је само наша патња истинска, а комшијска или минорна или некако „заслужена“. Међутим, било је јасно да су у земљи којом се управља из америчке амбасаде хушкачки политичари само марионете и да рата не може бити у дубокој залеђини америчке империје која продире ка руским границама – јер јој он напросто није у интересу.
Све до сада.
Прољеће је 2025. и глобални односи су се промијенили тако да је, због гомиле често противрјечних информација о америчко-руском детанту, још увијек немогуће јасно назријети његове посљедице. У том смислу, декрети нелегалног њемачког намјесника о државној имовини БиХ и одбијање Народне скупштине Републике Српске да их примијени више нису дневнополитички циркус на који смо навикли. „Невладин сектор“ финансиран углавном америчким фондовима који се свео на безобразно плаћену отуђену шачицу елитиста који сиротињи моралишу о благодетима помирења и живота на Западу докинут је готово преко ноћи.
У складу с „вриједностима“ рата из деведесетих, када се у залеђу ровова припремала распродаја друштвене имовине за багателне цијене, српску, тобоже суверенистичку политику представља личност која ни не крије да би нас сутра продала у концесију „Рио Тинту“ или некој другој корпорацији за претварање земље у јаловину, а бошњачку „државотворну“ – личности којима тријумф „институција БиХ“, штавише, саме те институције, представља диктат трећеразредног њемачког чиновника и литијумског лобисте Кристијана Шмита, који је суспендовао Устав како би државни изборни закон прилагодио хрватским националним интересима, због чега су бошњачки политичари мјесецима цвилили о успостављеном апартхејду.
Док се српском „непокорношћу“ проглашава тек нешто другачија корпоративна литијумска шема, тријумф босанске/бошњачке „државности“ и „непокорности“ сведен је на декрете страног намјесника – дакле, на антипод било каквом облику државности.
Држим своју петомјесечну кћер у наручју и гледам небо над Сарајевом. Није онако злокобно модрољубичасто као давног прољећа 1992, већ сиво и тужно. Први пут сам заиста уплашен да бисмо се опет могли „побити“ – додуше, не на исти начин и у истом капацитету као онда, али из истих разлога: да своју земљу одржимо у колонијалном ропству за истог колонизатора или неког ко је предвиђен да га замијени.
А онда гледам снимке из Новог Пазара – студенте Србе и Бошњаке који плешу ужичко коло, машу народним заставама, заједно марширају у народним ношњама. Њихово заједништво није наметнуто декретом, није им потребан инострани намјесник да им намеће рјешења тактиком „завади па владај“, нити тобожње невладине организације у којима раде бесловјесни људи с безобразно високим платама из страних фондова да их „мире“. Они су схватили ко је непријатељ. Они не само да више нису подијељени, него не желе ни у себи да се раздвајају. Они знају да је све њихово и да само требају посегнути руком да узму своје.
Те давне ’92. разишао сам се са својим вршњацима пред школом – да се више никада не видимо или истински осјетимо као једно.
Свом дјетету не желим ту судбину. Енергија из Новог Пазара може и мора прећи у БиХ, јер сутра више неће бити ни Босне, ни Српске, ни Србије да се око њих свађамо, нити Срба нити Бошњака, ма гдје живјели, ако се не ујединимо против истинског непријатеља који долази да нам преотме оно мало што нам је преостало након сулудих међусобних мржњи и клања.
Никада више 1992.
