Пише: Јован Зафировић
Посматрајући скупове и акције, у виду петнаестоминутне тишине, студената Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, уочавам да више вести изађе о скупу студената, него што изађе студената. Сви факултети у Београду, Новом Саду, Нишу, имају своје пленуме, студенти приштинског универзитета који су пружили подршку долазе са различитих факултета, и кад се сви скупе, нема их колико има студената на пленуму било ког од поменутих факултета.
Истина је да део грађана допринесе томе да слика буде „величанственија“, да се покаже да има народа који се солидарише, који подржава студенте, они можда и нису свесни значаја њиховог одазивања на позив студената, то, међутим, студентима, немерљиво значи.
Поготову када професори, попут професорке Питулић, професорке Кулић, професорке Костић, професорке Митре Рељић, и нећете ми замерити ако сам некога од професора изоставио, а јесам, изађу и подрже их.
СЛИКА
Ипак, слика би и да нема грађана, професора понекад, да је само двадесетак студената жељних правде, истине и надасве слободе (и београдске и новосадске, нишке, крагујевачке, косовске!, напослетку слободе Србије) и без наводника била величанствена.
Величанствена јер излазе, показујући најпре храброст и одважност, свест о својој улози у савременом тренутку, показујући солидатност, потребе за повезивањем, видљивошћу, с обзиром на околности и ситуацију у којој се, без икакве потребе за сажаљењем, од кога се јеже, налазе. А налазе се, по њиховом осећају, између три ватре. Приштине, Београда и Запада. И не само по њиховом осећају, већ и по „гледању са стране“ иоле мислећих персона.
Они потврђују да то што данас њима кажу, деци овог века, да су недостојни историје наше, да их је захватила западњачка река и да им се душе опасности плаше, што испева Ракић, није истина.
Својим присуством, потребом за нећутањем, незатварањем очију испред очигледног јавашлука и вређања интелигенције, најпре испред Филозофског факултета, а потом и код споменика кнезу Лазару, транспарентима и дисањем које се може осетити једино ако сте међу њима, њихова појава пева:
„Добра земљо моја, лажу!“
Утолико је слика студената који се солидаришу са колегама у централној Србији величанственија јер показује, упркос наративу у јавном простору да готово да Срба више на Косову нема, да сви подржавају „издајничку власт“, деманте таквим неоснованим оптужбама.
СИМБОЛИ
На скуповима студената у Косовској Митровици нећете видети прегршт тробојки, транспарената са натписима „Косово је Србија“, застава „Нема предаје“ и сличних креативних остварења. Зашто? Не зато што то говори да су, због одсуства националних симбола, „страни плаћеници“ или „Куртијеви Срби“ и „издајници“, како их у коментарима по друштвеним мрежама часте, њихове комшије, познаници, ботови на крају припадници истог народа, већ зато што имају репер, неки од последњих, хапшење тројице младића из Никшића због натписа „Косово је Србија“ на регистарским таблицама, а да о примерима хапшења због „провокаторских“ мајица, о сваком Видовдану да и не говоримо.
Тим потезима студенти у Косовској Митровици показују мудрост, проницљивост и чување од нежељених ефеката које могу да проистекну тим поводом, а за које постоји једвачекање, не би ли се сачувао „уставни поредак“ и спречило наводно „рушење суверенитета“. Одсуство симбола не смањује сазнање ко су и шта су и то не доводи у питање, само повећава осећај припадности својој нацији и јача идентитет који им се угрожава у свакодневном битисању.
ОЧЕКИВАЊА
Ко год очекује да ће се изаћи сви студенти Универзитета у Приштини, није реалан. Не може се очекивати да ће се сви они студенти који су се рађали, одрастали и живе у констатном притиску, повлачењу и страху, одмах истих стега ослободити. Није страх прехлада да прође за неколико дана (знам, болесно звучи на то да „Косово није супа из кесице“).
Ко год позива и шири причу о блокади, такође, није реалан. Помишљати на блокаду Универзитета у Приштини и говорити о њој је потпуно неодговорно и непромишљено због околности.
Ипак, они студенти у мањини који страх/прехладу немају, који су се одважили, јесу лучоноше, колико год су им шансе испод нуле за постизање било чега, не на ширем плану, већ што их и на овим просторима мори, тишти, изједа. Свест о стању битнија је од самог стања, неко је рекао.
БЛОКАДА И РАЗУМЕВАЊЕ
Група студената приштинског универзитета одржава скупове подршке, организује их и стоји уз своје колеге, али нису, како рекох, ступили у блокаду. Прво, да би се ступило у блокаду потребни су одређени ресурси. Први услов који не испуњавају је већ познат у првом делу текста – број студената. О другим је излишно, у овом случају и говорити.
Због специфичне ситуације, евентуалне блокаде биле би контрапродуктивне и само би дале елан, кога очевици смо, не мањка, властима у Приштини да само озваниче и запечате блокаду, без могућности да се прекине у извесном тренутку и настави образовање.
С тим у вези, кад ништа од никога и не траже, на крају, требало би их разумети и сачувати од малициозних и тенденциозних коментара, на рачун њиховог организовања, деловања, ажурности, искрености. Потогову они који су својих пет минута протраћили. Студенти на Косову и Метохији нису противници Србије.
Студенти знају шта раде и раде колико могу и више од тога. А шта сте урадили ви?
Извор: Јован Зафировић/Фејсбук