Пише: Рамзи Баруд
Превод: Журнал
Ваши животи ће се наставити. Са новим догађајима и новим лицима. То су лица ваше дјеце, која ће испунити ваше домове буком и смијехом. Ово су биле посљедње ријечи које је моја сестра написала у поруци једној од својих кћери.
Др Сома Баруд је убијена 9. октобра када су израелски авиони бомбардовали такси у коме се возила, заједно са другим измореним становницима Газе, негдје у близини кружног тока Бани Сухајла, недалеко од Кан Јуниса, на југу појаса Газе.
Још увијек не могу да схватим да ли је била на путу за болницу, гдје је радила, или је одлазила кући из болнице. Да ли то уопште има смисла?
Вијест о њеном убиству — тачније, атентату, јер је Израел намјерно циљао и убио 986 медицинских радника, укључујући 165 љекара — стигла је путем снимка екрана копираног са Фејсбук странице.
„Ажурирање: ово су имена мученика посљедњег израелског бомбардовања два таксија у области Кан Јуниса…“, писало је у објави.
Након тога је слиједила листа имена. „Сома Мохамед Мохамед Баруд“ била је пето име на списку и 42.010. на све дужој листи мученика Газе.
🚨Breaking: The Israeli army has killed Dr. Soma Baroud, following the murder of her husband, Dr. Hamdi Baroud, earlier in this war. #Gaza’s specialists and skilled professionals are being systematically targeted ‼️ pic.twitter.com/Bm2wjYWoms
— Nour Naim| نُور (@NourNaim88) October 9, 2024
Одбијао сам да повјерујем у вијест, чак и када су се почеле појављивати све више објава на друштвеним мрежама, наводећи је као пету, а понекад и шесту на листи мученика напада на Кан Јунис.
Наставио сам да је зовем, изнова и изнова, надајући се да ће телефон кратко звонити, након чега би слиједила кратка тишина, након чега би њен мајчински глас пун љубави рекао: „Мархаба, Абу Сами. Како си, брате?“ Али никад није подигла слушалицу.
Говорио сам јој више пута да не мора да се мучи са дугим текстуалним или аудио порукама због непоузданог интернет конекције и струје. „Свако јутро,“ рекао сам, „само напиши: ‘добро смо’.“ То је све што сам тражио од ње.
Али пролазило би неколико дана без писања, често због недостатка интернет везе. Потом би стигла порука, иако никад кратка. Писала је с бујицом мисли, повезујући своју свакодневну борбу за преживљавање са својим страховима за дјецу, поезијом, Кур’анским ајетом, једним од својих омиљених романа и тако даље.
„Знаш, оно што си посљедњи пут рекао подсјећа ме на роман Габријела Гарсије Маркеса ‘Сто година самоће’,“ рекла би више пута, прије него што би разговор одвела у најкомплексније филозофске спирале. Слушао сам, и само понављао: „Да, сасвим.. слажем се.. сто посто.“
За нас, Сома је била личност важнија од живота. Управо због тога нас је њен нагли нестанак шокирао до невјерице. Њена дјеца, иако одрасла, осјећала су се као сирочад. Али њена браћа, укључујући и мене, осјећали смо се исто тако.
Сома је била главни лик моје књиге „Мој отац је био борац за слободу“, јер је заиста била централна у нашим животима и нашем самом опстанку у избјегличком кампу у Гази.
Рамзи Баруд: Због чега израелски планови у Гази неће успјети
Као прворођена и једина кћерка, морала је да носи много већи терет посла и очекивања од нас осталих.
Била је само дијете када је мој најстарији брат Анвар, тада још малишан, умро у клиници УНРВА (Агенција Уједињених нација за помоћ и рад палестинским избјеглицама на Блиском истоку) у избјегличком кампу Нусејрат због недостатка лијекова. Тада је први пут упознала бол, онај бол који се с временом претворио у стално стање туге које је никад није напустило све до њеног убиства америчком бомбом коју је Израел бацио на Кан Јунис.
Двије године након Анварове смрти, родио се још један дјечак. И њега су назвали Анвар, како би се сачувала заоставштина првог. Сома је новорођенче неизмјерно вољела и одржавала посебно пријатељство с њим деценијама.
Мој отац је започео живот као дијете радник, затим као борац у Палестинској ослободилачкој војсци, потом полицајац за вријеме египатске управе Газом, па опет радник, јер је одбио да се придружи полицијским снагама Газе након рата 1967. године, познатог као Накса и које је финансирао Израел.
Паметан, принципијелан човјек и самоуки интелектуалац, мој отац је чинио све што је могао како би својој малој породици обезбиједио достојанство; а Сома, као дијете, често босонога, пратила га је на сваком кораку.
Када је одлучио да постане трговац, купујући одбачене и чудне предмете у Израелу и поново их пакујући за продају у избјегличком кампу, Сома му је била главни помоћник. Иако јој је кожа зацијелила, посјекотине на прстима, због појединачног паковања хиљада жилета, остале су као свједочанство тешког живота који је живјела.
„Сомин мали прст вреди више од хиљаду мушкараца“, често је понављао мој отац како би нас, петорицу синова, подсјетио да ће наша сестра увијек бити главна јунакиња у породичној причи. Сада када је постала мученица, та заоставштина је осигурана за вјечност.
Годинама касније, моји родитељи су је послали у Алепо да заврши медицину. Вратила се у Газу, гдје је провела преко три деценије лијечећи бол других, иако никад свој.
Радила је у болници Ал-Шифа, болници Насер, као и другим медицинским центрима. Касније је стекла још једну диплому из породичне медицине и отворила своју клинику. Никада није наплаћивала сиромашнима и чинила је све што је могла да излијечи оне који су били жртве рата.
Сома је била члан генерације љекарки у Гази које су заиста промијениле лице медицине, заједно стављајући велики нагласак на права жена на медицинску његу и проширујући разумијевање породичне медицине тако да укључује психолошку трауму, с посебним акцентом на централну улогу, али и рањивост жена у ратом разореном друштву.
Када је моја кћерка Зарефа успјела да посјети своју тетку у Гази, непосредно прије рата, рекла ми је да „кад год би тетка Сома ушла у болницу, пратиле би је жене — љекарке, медицинске сестре и остало медицинско особље — окружујући је с потпуном усхићењем“.
У једном тренутку чинило се да се сва Сомина патња коначно исплатила: лијепа породична кућа у Кан Јунису, с малим маслињаком и неколико палми; супруг, иначе професор права, пун љубави који је касније постао декан правног факултета на угледном универзитету у Гази; три кћерке и два сина, чије је образовање обухватало све од стоматологије до фармације, права и инжењеринга.Живот, чак и под опсадом, бар за Сому и њену породицу, чинио се подношљивим. Истина, није јој било дозвољено да напусти појас Газе дуги низ година због блокаде, па нам је тако ускраћена прилика да је видимо. Истина је и да ју је мучила усамљеност и изолација, отуда и њена „љубавна афера“ с Габријелом Гарсијом Маркесом и стално цитирање његовог капиталног романа.
Али барем њен супруг није био убијен нити нестао. Њена лијепа кућа и клиника још су били неоштећени. И била је жива и здрава, преносећи своје филозофске мисли о животу, смрти, сјећањима и нади.
„Када бих само могла да нађем остатке Хамдија, да му приредимо достојанствену сахрану,“ написала ми је у јануару прошле године, када је добила вијест да је њен супруг погинуо у нападу израелског квадрокоптер у Кан Јунису.
Али, пошто тијело није било пронађено, одржавала је у себи слабу наду да је можда још увијек жив. Њени синови, с друге стране, наставили су да копају по рушевинама и остацима подручја гдје је Хамди убијен, надајући се да ће га пронаћи и омогућити му достојну сахрану.
Често би их у током потраге за очевим тијелом нападали израелски дронови. Они би бјежали, па се враћали са својим ашовима да наставе што су започели.
Како би повећали шансе за преживљавање, породица моје сестре је одлучила да се подијели, расељавајући се по избјегличким камповима и другим породичним домова на југу Газе.
То је значило да је Сома морала стално бити у покрету, путујући, често пјешке, између градова, села и избјегличких кампова, само да, након сваке инвазије и сваког масакра, провјери да ли су јој дјеца жива.
„Уморна сам,“ стално ми је говорила. „Све што желим од живота јесте да се овај рат заврши, да добијем нову удобну пиџаму, моју омиљену књигу и удобан кревет.“
Ова једноставна и разумна очекивања изгледала су као чудо, посебно након што је њена кућа у области Карара, у Кан Јунису, срушена од стране израелске војске прошлог мјесеца.
„Срце ме боли. Све је нестало. Три деценије живота, сјећања, постигнућа, све се претворило у рушевине,“ написала је.
„Ово није прича о камењу и бетону. Ово је много веће. Ово је прича која се не може потпуно испричати, ма колико дуго писала или говорила. Овдје је живјело седам душа. Јели смо, пили, смијали се, свађали се, и упркос свим изазовима живота у Гази, успјели смо да створимо срећан живот за нашу породицу,“ наставила је.
Кетрин Херст: Популарни израелски блогери позивају на „брисање сваког живог створа у Гази“
Неколико дана прије него што је убијена, рекла ми је да је спавала у напола срушеној згради која је припадала њеним сусједима у Карари. Послала ми је фотографију коју је снимио њен син, на којој сједи на импровизованој столици, на којој је и спавала, међу рушевинама. Изгледала је уморно, јако уморно.
Нисам могао ништа да кажем или урадим да је наговорим да оде. Упорно је тврдоглаво инсистирала да жели да држи на оку рушевине онога што је остало од њеног дома. Њена логика ми није имала смисла. Молио сам је да оде. Игнорисала ме је, и умјесто тога наставила да ми шаље фотографије онога што је спасила из рушевина: стара фотографија, мала маслина, извод из матичне књиге рођених. Моја посљедња порука њој, неколико сати прије него што је убијена, била је обећање да ћу, када рат заврши, учинити све што је у мојој моћи да јој надокнадим све ово. Да ће се цијела породица окупити у Египту, или Турској, и да ћемо је обасути поклонима и неизмерном породичном љубављу. Завршио сам са: „Хајде да почнемо с планирањем. Шта год желиш. Само кажи. Чекам твоје инструкције…“
Никад није видјела ову поруку.
Чак и када је њено име, као још једне жртве израелског геноцида у Гази, поменуто у локалним палестинским вијестима, одбијао сам да повјерујем у то. Наставио сам да је зовем. „Молим те, јави се, Сома, јави се,“ молио сам је.
Тек када се појавио видео бијелих врећа за лешеве које су стигле у болницу Насер у задњем дијелу амбулантног возила, помислио сам да је можда моја сестра заиста отишла.
На неким од врећа била су записана имена других који су поменути у објавама на друштвеним мрежама. Свака врећа је појединачно извучена и положена на тло. Група ожалошћених мушкараца, жена и дјеце потрчала је да загрли тијело, вичући исте крике агоније и очаја који прате овај геноцид од првог дана.
Онда, још једна врећа, са именом „Сома Мохамед Мохамед Баруд“ написаним преко дебеле бијеле пластике. Њене колеге су носиле њено тијело и нежно га положиле на земљу. Спремали су се да отворе врећу како би потврдили њен идентитет. Окренуо сам главу на другу страну.
Одбијам да је видим осим онако како је одувијек жељела да је људи виде, као снажну особу, манифестацију љубави, доброте и мудрости, чији је „мали прст вреднији од хиљаду мушкараца“.
Али зашто и даље провјеравам своје поруке у нади да ће ми јавити да је све ово била велика, окрутна забуна и да је она добро?
Моја сестра Сома сахрањена је под малом гомилом земље, негдје у Кан Јунису.
Више нема порука од ње.
Рамзи Баруд је новинар и уредник The Palestine Chronicle-а. Аутор је пет књига, укључујући: „Ови ланци ће бити разбијени: Палестинске приче о борби и пркосу у израелским затворима“ (2019), „Мој отац је био борац за слободу: Неиспричана прича Газе“ (2010) и „Друга палестинска интифада: Хроника борбе једног народа“ (2006). Др Баруд је виши истраживач на Центру за исламска и глобална питања (CIGA) на Истанбулском универзитету Заим (IZU). Његов веб-сајт је www.ramzybaroud.net.
Извор: Consortium
