Пише: Елис Бекташ
Имам једног драгог пријатеља, који се ту и тамо осврне на рат. Рат је садржан и у његовом искуству, оном дјечачком. На површини црнохуморном, а испод тог слоја посве човјечном и охрабрујућем, јер позива на одбацивање паланачке и махалске крутости, његовом је писању дата моћ не само да читатеља потакне на грохотан смијех, већ и да га натјера да себи постави питање – јесу ли ствари баш такве какве ја вјерујем да су?
Не, не мислим да он једини једини који се умије жестоко и нештедимице нашалити са ратом, тим горким талогом овдашњег искуства, и колективног и индивидуалног. Напротив, увјерен сам да духовитих људи не мањка унаоколо, а и сам познајем неколицину који, истина, не записују ништа, али ће вам њихово приповиједање натјерати сузе на очи и грчеве у стомак. Из чињенице да духовитост и хуморност овдје, упркос свему, живе и цвјетају, порађа се једно питање које ме већ неко вријеме жуља – гдје су, дођавола, ратне комедије овдашње?
Стварност у којој је настајала југословенска кинематографија није погодовала комедији као жанру. Тачније, стварност јој је итекако погодовала, али комедија није била добродошла ономе што је жељело наметнути се као мјеритељ и устројитељ стварности. Па је тако, уз пар часних изузетака, југословенска комедија била осуђена на кревељење и припросте пошалице, јер јој додијељени циљ није био разбудити пук, већ га успавати. Рат је, у тој идеолошки аутистичној стварности, био својеврстан табу и њему се није могло приступати другачије доли као златном телету. Чак и ако би се неко одважио посегнути за Народноослободилачким ратом на хуморан начин, резултат је по правилу био крута и строга правовјерност зачињена са пар гегова.
Добро, то све још и можемо разумјети, данас је довољно казати – био такав вакат. Тај је вакат, међутим, прошао, а ратне комедије још увијек нема. Оних неколико постјугословенских, што националних, што копродукцијских покушаја да се изњедри духовитост, нису добацили даље од сервирања ове или оне идеолошке правовјерности, по којој је, као чоколадне мрвице, посут прегршт брадатих вицева и изанђалих гегова. Данас више нема комитета и уплив политике на умјетност знатно се разликује од некадашњег. Нећу рећи да га нема, поготово у филмској умјетности која умногоме зависи од своје способности да се додвори политици и одобровољи је да одшкрине сехару са дукатима, али само би посве неупућен или јако малициозан човјек могао данас говорити о диктату и императиву који стижу одозго.
Гдје, онда, лежи разлог одсуства комедије, поглавито ратне, и потурања скаредног кревељења и пучке успаванке под комедију? Зашто је од Тесне коже направљен корак само до Луд, збуњен, нормалан? Чињеница да се унаоколо приповиједају, па и записују управо генијалне духовитости говори нам да би се такве комедије имале снимати и на чему и коме. Чињеница да више нема цензорских комисија и комитета, удружена са благодетима модерне технологије које омогућавају релативну неовисност аутора од власти и са примјерима неких других кинематографија, обесмишљава приговоре да тренутак стварности не погодује комедији. Биће, дакле, да би одговор ваљало потражити међу самим филмаџијама и њиховој навади да посежу за прокушаним рецептима, на тај начин себи истовремено осигуравајући и аплауз простодушног пука и бакшиш од неувријеђене власти.
Добро, филмаџије на то имају право, баш као што и ја имам право надати се да ће се међу њима коначно појавити неко вољан да о трагичном искуству рата проговори језиком комедије. И подсјети нас да смијех може бити вакцина и лијек против ужаса. Рат је веома озбиљан док траје, али тој озбиљности није мјесто у сјећању, јер она на један ирационалан начин призива рат. Који ће радо доћи у госте тамо гдје га доживљавају озбиљно и са удворичким уважавањем.
У трећем наставку саге о Харију Потеру, Затвореник из Азкабана, професор Лупин подучава младе чаробнице и чаробњаке враџбини званој ридикулус. Ридикулус се користи против баука, злочестог духа који мијења облике, попримајући лик највећег страха онога ко се пред њим нађе. Правилно изведена, ова ће чаролија баука разобличити, претворити у карикатуру и начинити га предметом смијеха и поруге. Док се и овдје не појави неко ко ће нас подучити тој враџбини, не остаје нам друго доли да уживамо у страним ратним комедијама.
Између теутонске озбиљности, прожете свечаним заносом и осјећањем послања, и балканске склоности ка нарицању, ја бирам англосаксонску спремност на смијање свему, па и себи самоме. Јер се језиком комедије могу исказати важније истине него смртном озбиљношћу, кукњавом или, пак, припростим и скаредним кревељењем.
