Пише: Вук Бачановић
Текст колумнисте подгоричких Вијести, Жељка Ивановића, објављен 3. јуна 2025. под насловом Слава Украјини, није политички занимљив само због скандалозног покушаја нормализације поздрава украјинских нациста из Другог свјетског рата, чиме се губи морално право да се критикује митрополит Јоаникије због усмене хагиографије нацистичког колаборатора и ратног злочинца Павла Ђуришића.
Није занимљив ни због понављања спинова западних корпоративних медија, према којима су Путин и Трамп тоталитарни диктатори (што, на различите начине, несумњиво и јесу), док Владимир Зеленски — коме је мандат одавно истекао, али се и даље представља као предсједник Украјине — остаје поштеђен тог етикетирања, иако забрањује политичке партије, утамничује политичке противнике, прогони и убија независне новинаре и интелектуалце, те спроводи државни терор над канонском Украјинском православном црквом. Није занимљив ни због намјерног прескакања чињенице да у Украјини имамо посла са дугогодишњим прокси ратом НАТО-а и Русије.
Није, најзад, занимљив ни због потпуно неосноване тврдње да је уништење или оштећење одређеног броја руских стратешких бомбардера из доба Хладног рата од стране украјинске обавјештајне службе — који се више не производе већ тридесет година и који су, с развојем нових борбених технологија, нарочито дронова, постали лаке мете — представљало фаталан ударац за Русију.
Ивановићев текст је интересантан с аспекта бивања својеврсним наставком програмског текста особе невјешто осмишљеног псеудонима „др Еуген Поповић“ од претходне седмице, а који заговара тоталитарни концепт коначног „довршавања“ црногорског друштва, утирући пут једној сасвим новој фази десничарског обликовања црногорског идентитета. У том смислу, усклик „Слава Украјини“ није упућен Украјинцима, нити је изречен због Украјинаца и њихове ратне (не)среће, већ представља нескривени позив да се у Црној Гори почне радити по украјинском моделу. Шта то конкретно значи? Украјина је успјешан резултат монструозног социјалног инжењеринга, у потпуности подржаног од стране западних политичких центара моћи, који је антифашистичко друштво, које је дало убједљиво највише жртава за побједу Црвене армије у Другом свјетском рату, претворио у ревизионистичку дистопију у којој је рођендан вође украјинских нациста – Степана Бандере – постао један од главних државних празника. Што је еквивалентно с тим када бисмо у Црној Гори славили Дрљевићдан или пак Штедимлијиндан (додуше, знанствено особље са Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу већ је учинило много у том правцу), односно када бисмо, са или без тога, у друштву пост-истине досегли дно обрачуна с историјским чињеницама и властитим достојанством.
Према томе, Ивановићева констатација да „Путин глуми спасиоца региона, али и планете од повампиреног нацизма у Кијеву, као што су Милошевић и Булатовић 90-их ‘спасавали’ нас од ‘повампиреног усташтва’, и што Мандић, Јоаникије, Кнежевић и читава булумента из Београда, на челу са врховним командантом АВ, понављају и бране данас“, није критика упућена Путину, Милошевићу, Булатовићу и постојећем српском политичком и црквеном врху у Црној Гори, већ покушај да се расулом српског друштва деведесетих прикрију случајеви најприје пузајућих, а онда и брутално транспарентних историјских ревизионизама у Хрватској, Украјини, али и Црној Гори, у којој нова десница у настајању очигледно гура декомунизацију украјинског типа, која за циљ нема пријеко потребан објективан критички однос према комунистичком раздобљу, већ рехабилитацију колаборационистичке идеологије и „довршавање“ идентитета и државе коначним обрачуном с незгодним историјским чињеницама. У том смислу, није случајно Ивановићево прозивање митрополита црногорско-приморског Јоаникија и будимљанско-никшићког Методија као „црвених“ владика због њихове наклоности Русији.
Али, ту је већ на потезу српско друштво, које још увијек није ни близу превазилажења свога друштвеног расула из деведесетих. Очигледно је да је ригидни антикомунизам, који ни приближно није исто што и критичко преиспитивање комунистичке прошлости, почео да разјапљује чељусти на своју дјецу. Поједностављено, уколико сматрате да је критички отклон од стаљинистичких репресалија, „лијевих скретања“, Голог отока и чињенице да сте могли завршити на вишегодишњој робији ради вица о Титу разлог за панегирике Павлу Ђуришићу и срамотној равногорској колаборацији, сами сте закопали своје најмоћније оружје у борби против наступајуће нове развојне фазе црногорског национализма. Јер за нацизам и колаборацију с њим не можемо оптуживати само оне које нам је тренутно опортуно оптуживати. Ко је против Бандере, тај мора бити и против Дрљевића, али и Ђуришића, јер, у супротном, у руци носи мач од јефтине пластике.
Зато је, на крају, кључно схватити сљедеће: борба против историјског ревизионизма није питање симпатија према Русији, Украјини, Западу или Истоку — већ питање интелектуалног интегритета и моралне досљедности. Ако не успијемо да одбацимо све облике историјског фалсификата, без обзира ко их заговара и у чијем су интересу, онда не бранимо истину, већ одвратни концепт идеолошке удобности. А друштва која на тај начин третирају своје достојанство, не граде никакву перспективу за будућност, већ копају јаму која ће послужити као масовна гробница све и једног њиховог идентитета.
