Пише: Џо Лорија
Однос Сједињених Америчких Држава са украјинским фашистима започео је послије Другог свјетског рата. Током рата, јединице Организације украјинских националиста (OUN-B) учествовале су у Холокаусту, убивши најмање 100.000 Јевреја и Пољака.
Микола Лебед, блиски сарадник Степана Бандере, вође фашистичког крила OUN-B, регрутован је од стране ЦИА-е након рата, према студији из 2010. године коју је објавио Национални архив САД-а.
У наведеној владиној студији стоји: „Бандерино крило (OUN/B) било је милитантна фашистичка организација.“ Бандерин најближи замјеник, Јарослав Стецко, изјавио је: „Ја… у потпуности препознајем несумњиво штетну и непријатељску улогу Јевреја, који помажу Москви да пороби Украјину… Зато подржавам уништење Јевреја и сврсисходност преношења њемачких метода истребљења Јевреја у Украјину…“
У студији се даље наводи: „На састанку 6. јула 1941. у Лавову, Бандерине присталице закључиле су да Јевреје ‘треба третирати брутално… Морамо их довршити… Када је ријеч о Јеврејима, прихватићемо сва средства која воде ка њиховом уништењу.’“
Лебед је лично предлагао да се „прочисти цијела револуционарна територија од пољског становништва“, како обновљена пољска држава не би поново, као 1918. године, полагала право на тај крај. Иако је у емигрантској влади бандероваца обављао дужност „министра иностраних послова“, касније се разишао са Бандером, замјеривши му на ауторитарном, диктаторском понашању. Контраобавјештајни корпус америчке војске означио је Бандеру као „веома опасну особу“, али је истовремено забиљежио да је „међу Украјинцима сматран духовним и националним херојем…“
ЦИА, како стоји на страницама 81–82 извјештаја, није била вољна да сарађује с Бандером, али британска служба MI6 јесте. „MI6 је сматрао да је Бандерина организација ‘најјача украјинска група у емиграцији, способна да обучава страначки кадар и гради организацију која је морално и политички здрава…’“ У једном прегледу активности из ране 1954. године, MI6 је закључио да „оперативна страна ове [британске] сарадње [са Бандером] напредује задовољавајуће. Постепено се успостављала све већа контрола над акцијама инфилтрације…“
Британија је прекинула сарадњу с Бандером 1954. године. Након тога, западноњемачка обавјештајна служба, под вођством бившег нацистичког обавјештајца Рајнхарда Гелена, наставила је сарадњу с Бандером, који је на крају убијен у Минхену 1959. године – КГБ га је ликвидирао отровом на бази цијанида.
Умјесто Бандере, ЦИА је показала интересовање за Лебеда, упркос његовој фашистичкој прошлости. Смјестили су га у канцеларију у Њујорку, одакле је у име агенције руководио саботажним и пропагандним операцијама усмјереним против Совјетског Савеза унутар саме Украјине. У студији америчке владе стоји:
„Операције ЦИА-е с овим Украјинцима почеле су 1948. године под криптонимом ‘КАРТЕЛ’, који је убрзо замијењен називом ‘АЕРОДИНАМИК’… Лебед се преселио у Њујорк, стекао статус сталног резидента, а потом и америчко држављанство. То га је штитило од атентата, омогућавало му да говори украјинским емигрантским заједницама, као и да се враћа у Сједињене Државе након оперативних путовања по Европи. Када је једном био у САД-у, Лебед је постао главна контакт особа ЦИА-е за пројекат ‘АЕРОДИНАМИК’. Агенцијски надзорници истицали су његов ‘лукави карактер’, ‘везе с Гестапом и… обуку код Гестапа’, те чињеницу да је био ‘веома немилосрдан оперативaц’.“
ЦИА је сарађивала с Лебедом на саботажним акцијама и ширењу проукрајинске националистичке пропаганде унутар Украјине све до њене независности 1991. године. У студији се наводи: „Однос Мирколе Лебеда са ЦИА-ом трајао је читав Хладни рат. Док је већина операција ЦИА-е у које су били укључени ратни злочинци завршила неуспјехом, Лебедове активности су допринијеле темељној нестабилности Совјетског Савеза.“
Препород Бандере
Тако су Сједињене Државе тајно одржавале украјинске фашистичке идеје живима унутар саме Украјине све до стицања њене независности. „Микола Лебед, Бандерин ратни вођа у Украјини, преминуо је 1998. године. Сахрањен је у Њу Џерсију, а његова документа налазе се у Украјинском истраживачком институту при Харвардском универзитету“, наводи се у студији америчког Националног архива.
Међутим, организација насљедница OUN-B у Сједињеним Државама није нестала са његовим одласком. Према писању International Business Times (IBT), добила је ново име – Украјински конгресни одбор Америке (UCCA).
„До средине осамдесетих, администрација Роналда Регана била је преплављена члановима UCCA. Сам Реган је 1983. године у Бијелој кући лично дочекао [Јарослава] Стецка, бандеровског лидера који је надгледао покољ 7.000 Јевреја у Лавову“, пренио је IBT. „Након пада режима [Виктора] Јануковича [2014.], UCCA је помогла у организовању скупова у бројним америчким градовима у знак подршке протестима на Евромајдану“, извјештава даље.
То представља директну везу између Мајдана и украјинског фашизма из времена Другог свјетског рата.
Иако су САД више наклоности показивале према умјеренијем Лебеду него према Бандери, потоњи је у Украјини остао далеко надахњујућа фигура.
Године 1991, у првој години независности Украјине, основана је неофашистичка Социјално-национална странка, која ће касније постати странка Слобода, и која своје идеолошко поријекло директно везује за Степана Бандеру. У Лавову је једна улица добила име по Бандери, а покушали су и да градски аеродром назову по њему. (Слобода је на изборима 2012. године освојила 10 одсто посланичких мјеста у Врховној ради, прије пуча и прије него што су се с лидером Слободе појавили сенатор Џон Мекејн и помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд сљедеће године.)
Године 2010, прозападни украјински предсједник Виктор Јушченко прогласио је Бандеру „Херојем Украјине“ – титулу коју је касније укинуо предсједник Виктор Јанукович, који је свргнут 2014. године уз помоћ украјинских неонациста.
У Украјини је подигнуто више од 50 споменика, бисти и музеја посвећених Бандери, од чега је двије трећине изграђено након 2005. године, када је на власт дошао проамерички оријентисани Јушченко. Швајцарска академска студија наводи:
„Дана 13. јануара 2011. године, областна скупштина Лавова, засједала је на ванредној сједници поред споменика Бандери и реаговала на поништавање [скасување] Јушченковог указа о додјели титуле ‘Херој Украјине’ Степану Бандери тиме што је изјавила да ‘је за милионе Украјинаца Бандера био и остаје украјински херој, упркос јадним и ништавним одлукама суда’, и објавила намјеру да улицу Степана Бандере преименује у ‘Улицу Хероја Украјине Степана Бандере’.“
Параде са бакљама иза Бандерине слике уобичајена су појава у украјинским градовима, нарочито 1. јануара, на његов рођендан – укључујући и ову годину.
Главни ток и неонацисти
Од самог почетка догађаја у Украјини 2013–2014. године, оснивач Consortium News-а, Роберт Пери, као и други аутори, почели су да износе доказе за које NewsGuard, агенција која се представља као чувар медијске вјеродостојности, тврди да не постоје. Пери је обимно извјештавао о државном удару и утицају украјинских неонациста. У то вријеме, чак су и водећи корпоративни медији извјештавали о кључној улози коју су неонацисти имали у том пучу.
Како је пренио The New York Times, неонацистичка група Десни сектор одиграла је кључну улогу у насилном свргавању Јануковича. Улога неофашистичких организација у устанку и њихов утицај на украјинско друштво били су темељно обрађени у главним медијским кућама тог доба.
BBC, The New York Times, Daily Telegraph и CNN сви су извјештавали о Десном сектору, групи C14 и другим екстремистима који су учествовали у рушењу Јануковича. BBC је емитовао извјештај о томе само недјељу дана након његовог свргавања.
Након државног удара, у новој украјинској влади појавио се значајан број министара из неофашистичких партија. NBC News (са 100% оцјеном вјеродостојности према NewsGuard) извјештавао је у марту 2014. године: „Свобода, што значи ‘Слобода’, добила је скоро четвртину министарских мјеста у прелазној влади која је формирана након свргавања предсједника Виктора Јануковича у фебруару.“
Лидер Слободе, Олег Тјагнибок, с којим су на истој бини стајали и Џон Мекејн и Викторија Нуланд, својевремено је позивао на ослобођење Украјине од „московско-јеврејске мафије“. International Business Times (са оцјеном 82,5% по NewsGuard-у) навео је:
„Године 2005, Тјагнибок је потписао јавно писмо тадашњем украјинском предсједнику Виктору Јушченку у којем га позива да забрани све јеврејске организације, укључујући и Лигу против клевете (Anti-Defamation League), коју је оптужио да спроводи ‘криминалне активности организованог јеврејства’, с крајњим циљем геноцида над украјинским народом.“
Прије него што су Мекејн и Нуланд подржали Тјагнибока и његову Социјално-националну странку, Европски парламент је ту странку осудио. У резолуцији из 2012. године наведено је:
„[Парламент] подсјећа да расистичка, антисемитска и ксенофобна увјерења стоје у супротности с основним вриједностима и принципима Европске уније, те позива продемократске странке у Врховној ради [украјинском парламенту] да се не повезују, не подржавају и не улазе у коалиције с том странком.“
Овакви извјештаји из водећих медија о бандеризму постепено су престали како је улога неофашиста у Украјини почела да се прикрива у западним медијима, нарочито након што је Владимир Путин прогласио „денацификацију“ једним од циљева инвазије.
Батаљон Азов, који се појавио током пуча, постао је значајна војна сила у рату против рускојезичког становништва Донбаса, које се успротивило промјени власти. Његов командант, Андриј Билецки, постао је озлоглашен по изјави да је мисија Украјине да „поведе бијеле расе свијета у коначни крсташки рат за њихов опстанак… против нижих раса предвођених Семитима.“
Године 2014, сада већ пуковнија Азов званично је интегрисана у Националну гарду Украјине, под командом Министарства унутрашњих послова. Додатно је инкорпорирана у државне структуре кроз блиску сарадњу са СБУ – украјинском обавјештајном службом. Азов је једини познати неофашистички елемент који је званично дио војске једне државе било гдје у свијету.
Као дио украјинских оружаних снага, припадници Азова носили су жуте траке (до децембра 2022, када је препознат проблем у јавности) са симболом „вукозуба“ – истим оним који је некад носила њемачка СС јединица током Другог свјетског рата. Уз све злочине које је ова формација наставила да чини, Азов свијету показује да интеграција у државни апарат није довела до денацификације. Напротив – можда је само појачала њихов утицај на саму државу.
Сједињене Државе и НАТО такође су обучавали и наоружавали јединицу Азов, иако је предсједник Барак Обама у своје вријеме одбијао да Украјини шаље смртоносно оружје. Један од разлога зашто је Обама одустао од слања оружја био је страх да би оно могло доспјети у руке ових десничарских екстремиста. Према писању The New York Times-а:
„Господин Обама и даље поставља питања која указују на његову сумњу. ‘У реду, шта ако пошаљемо опрему – да ли онда морамо слати и инструкторе?’ рекао је један саговорник, преносећи ток разговора под условом анонимности. ‘Шта ако то заврши у рукама бандита? Шта ако Путин ескалира ситуацију?’“
У октобру 2019. године, демократе у Представничком дому САД затражиле су да се против Азова покрене поступак као против „међународне терористичке организације“. У мају 2024. године, Представнички дом је одбио да одобри финансијска средства за Азов, позивајући се на амерички закон о буџетском финансирању из 2018. године, који гласи: „Ниједна средства одобрена овим актом не могу се користити за наоружавање, обуку или било коју другу врсту помоћи батаљону Азов.“
Примједбе NewsGuard-а
NewsGuard, који себе представља као „аполитичну“ агенцију за оцјењивање медијских извора, тврди да не постоји значајан утицај неонацистичких група у Украјини, позивајући се на слаб изборни резултат неофашистичких партија. Такав став, међутим, занемарује јасну чињеницу да се дјеловање тих група углавном одвија ван парламента – кроз екстремизам на улицама и институционалну инфилтрацију.
У својој оптужби против Consortium News-а због „вишеструког објављивања нетачног садржаја“ о неофашизму у Украјини, представник NewsGuard-а, Зак Фишман, написао је:
„Нема доказа да нацизам има значајан утицај у Украјини. Радикалне десничарске групе у Украјини заиста представљају ‘пријетњу демократском развоју Украјине’, према извјештају Freedom House-а из 2018. године. Али исти извјештај такође наводи да десничарски екстремисти имају слабу политичку заступљеност у Украјини и да немају реалан пут ка власти — на примјер, на парламентарним изборима 2019. године, националистичка странка Слобода освојила је свега 2,2 одсто гласова, док је кандидат Слободе, Руслан Кошулински, добио само 1,6 одсто гласова на предсједничким изборима.“
Али ова аргументација, која се фокусира искључиво на изборне резултате, занемарује ванпарламентарни утицај ових група – и одбачена је од стране више угледних извора, укључујући и Атлантски савјет (Atlantic Council), можда и најантируску тинк-тенк организацију на свијету. У чланку из 2019. године, један од аутора Атлантског савјета написао је:
„Да будемо јасни, крајње десничарске странке попут Слободе лоше пролазе на изборима у Украјини, и Украјинци не показују жељу да им такве групе управљају државом. Али такав аргумент је, у извјесном смислу, ‘лажни траг’. Нијесу изборни изгледи екстремиста оно што би требало да брине пријатеље Украјине, већ неспремност или неспособност саме државе да се суочи с насилним групама и оконча њихову некажњивост. Било да се то дешава због осјећаја дуга према тим групама које су се бориле против Руса, или због страха да би се могли окренути против саме државе – то је озбиљан проблем, и не чинимо услугу Украјини ако га гурамо под тепих.“ [нагласак додат]
Фраза „страх да би се могли окренути против саме државе“ признаје моћну полугу коју те групе имају над влашћу. Аутор затим истиче колико су те организације стварно утицајне:
„Звучи као нешто што би Кремљ могао изнијети као пропаганду, али није. Прошле недјеље, ‘Hromadske Radio’ објавио је да Министарство омладине и спорта Украјине финансира неонацистичку групу C14 како би у земљи промовисала пројекте ‘национално-патриотског васпитања’. Осмог јуна, Министарство је саопштило да ће C14 додијелити нешто мање од 17.000 долара за организовање дјечјег кампа. Поред тога, средства су добиле и организације ‘Holosiyiv Hideout’ и ‘Educational Assembly’, обје повезане с крајњом десницом. Откриће представља опасан примјер ситуације у којој органи реда прећутно прихватају, па чак и охрабрују растућу безакоње десничарских група спремних да користе насиље против оних који им се не допадају.“
Од почетка 2018. године, C14 и друге крајње десничарске групе попут Националне милиције повезане с Азовом, Десног сектора, Карпатске Сичи и других, више пута су напале ромске заједнице, као и антифашистичке скупове, сједнице градских савјета, догађаје у организацији Amnesty International-а, изложбе умјетности, ЛГБТ манифестације и активисте за заштиту животне средине. Осмог марта, насилне групе извеле су нападе на учеснике маршева поводом Међународног дана жена у више украјинских градова. У само неколико случајева полиција је учинила било шта да спријечи нападе – а у неким случајевима чак је хапсила мирне демонстранте, умјесто оних који су насиље заиста починили.
Атлантски савјет није једина антируска институција која препознаје опасан утицај неофашистичких група у Украјини. Bellingcat је 2018. године објавио узнемирујући чланак под насловом: „Украјинске крајње десничарске борце и бијеле супрематисте обучава велика европска безбједносна фирма.“
НАТО је такође обучавао пуковнију Азов, чиме се успоставља директна веза између Сједињених Држава и украјинских екстремиста крајње деснице.
The Hill је 2017. године објавио чланак под насловом: „Реалност неонациста у Украјини далеко је од кремаљске пропаганде“, у којем се наводи:
„Неки западни посматрачи тврде да у Украјини нема неонацистичких елемената, сводећи те наводе на московску пропаганду. Нажалост, дубоко се варају.
Неонацистичке формације заиста постоје у Украјини. То је потврђено од стране готово свих водећих западних медија. Чињеница да аналитичари то могу одбацити као пропаганду коју шири Москва, дубоко је забрињавајућа.
Логотип Азова састоји се од два симбола – вукозуба (wolfsangel) и соненрада (Sonnenrad) – који су, према Антидефамацијској лиги, идентификовани као неонацистички симболи. Wolfsangel користи америчка мржњом вођена група Aryan Nations, док је Sonnenrad био присутан међу симболима неонациста на смртоносном маршу у Шарлотсвилу тог љета.
Неонацистички карактер Азова покривали су New York Times, Guardian, BBC, Telegraph, Reuters и други. Новинари ових реномираних западних медија, извјештавајући са терена, описивали су како су виђали СС руне, свастике, бакљаде и нацистичке поздраве. Интервјуисали су борце Азова који су отворено признавали да су неонацисти. Ти извјештаји објављени су под недвосмисленим насловима попут: „Колико неонациста подржавају САД у Украјини?“ и „Добровољачка украјинска јединица укључује нацисте.“
Како се све то може назвати руском пропагандом?
Уједињене нације и Хјуман рајтс воч оптужили су Азов, као и друге кијевске батаљоне, за читав низ кршења људских права.
Неофашизам је продро и у украјинску популарну културу. Неколико неонацистичких музичких група одржало је 2019. године концерт у знак сјећања на дан када је нацистичка Њемачка напала Совјетски Савез.
Amnesty International је исте године упозорио:
„Украјина тоне у хаос неконтролисаног насиља које спроводе радикалне групе, уживајући потпуну некажњивост. Практично нико у земљи се не може осјећати сигурно у оваквим условима.“
Зеленски и неонацисти
Један од најмоћнијих украјинских олигарха из раних деведесетих, Игор Коломојски, био је један од првих финансијера неонацистичког батаљона Азов. Према извјештају Reuters-а из 2015. године (који има 100% оцјену вјеродостојности по NewsGuard-у):
„Многе од ових паравојних група оптужене су за злостављање грађана које су наводно требале да штите. Amnesty International је објавио да је батаљон Ајдар — који је такође дјелимично финансирао Коломојски — починио ратне злочине, укључујући незаконита отмицања, противзаконита притварања, пљачке, изнуде па чак и могућа погубљења.
Други про-Кијевски приватни батаљони користили су гладовање цивила као облик ратовања, спречавајући хуманитарне конвоје да стигну до подручја под контролом сепаратиста у источном дијелу Украјине, стоји у извјештају Amnesty-ja.
Неке од приватних украјинских формација урушиле су међународни углед земље својим екстремистичким ставовима. Батаљон Азов, дјелимично финансиран од стране Таруте и Коломојског, користи нацистички симбол вукозуба као свој грб, а многи његови припадници отворено заговарају неонацистичке и антисемитске ставове. Чланови овог батаљона изјављивали су да желе ‘да пренесу рат у Кијев’ и говорили да је Украјини потребан ‘јак диктатор који би пролио доста крви, али ујединио нацију у том процесу.’”
У априлу 2019. године, ФБИ је покренуо истрагу против Коломојског због наводних финансијских злочина у вези са његовим власништвом над челичанама у Западној Вирџинији и северном Охају. У августу 2020. године, америчко Министарство правде поднијело је грађанску тужбу за одузимање имовине против њега и једног пословног партнера.
„Тужбе наводе да су Игор Коломојски и Генадиј Боголиубов, власници PrivatBank-е, једне од највећих банака у Украјини, проневјерили и преварили банку за више милијарди долара. Двојица су у периоду од приближно 2008. до 2016. године добијали лажне кредите и кредитне линије, све док превара није откривена, а банка национализована од стране Народне банке Украјине. Тужбе даље наводе да су дио незаконито стеченог новца опрали преко мреже рачуна фиктивних компанија, углавном у кипарској филијали PrivatBank-е, прије него што су средства пребачена у Сједињене Државе. Како се наводи у тужби, кредити су ријетко враћани, осим кроз нове, опет лажно одобрене кредите.“
У међувремену, телевизијски канал Коломојског, финансијера Азова, емитовао је популарну серију Слуга народа (2015–2019), која је Володимира Зеленског катапултирала до славе, а потом и на функцију предсједника, као носиоца новоформиране странке Слуга народа. Према бројним извјештајима, укључујући онај Радио Слободна Европа (Radio Free Europe), предсједничку кампању бившег глумца и комичара финансирао је управо Коломојски.
Током кампање, Politico (са 100% оцјеном вјеродостојности) објавио је:
„Медијски канал Коломојског такође обезбјеђује логистичку и безбједносну подршку Зеленскојевој кампањи, а недавно се сазнало да је Андриј Бохдан, Зеленскојев правни савјетник, уједно био и лични адвокат овог олигарха. Истраживачки новинари такође су открили да је Зеленски у претходне двије године чак 14 пута путовао у Женеву и Тел Авив, гдје се Коломојски налази у егзилу.“
Прије другог круга избора, Петро Порошенко је назвао Зеленског „Коломојсковом марионетом“. Према документима Pandora Papers, Зеленски је средства која је добијао од Коломојског складиштио на офшор рачунима.
Током кампање, на питање о Бандери, Зеленски је одговорио да је „кул“ што многи Украјинци сматрају Бандеру херојем.
Зеленски је изабран за предсједника уз обећање да ће окончати рат у Донбасу. Отприлике седам мјесеци након ступања на дужност, отпутовао је на линију фронта у Донбасу како би украјинским војницима — међу којима је било доста припадника Азова — поручио да положе оружје. Умјесто тога, буквално су га испратили. Kyiv Post (са оцјеном 87,5% по NewsGuard-у) објавио је:
„Када је један ветеран, Денис Јантар, рекао да они немају оружје и да желе разговарати о протестима против планираног повлачења који су се дешавали широм Украјине, Зеленски је плануо.
‘Слушај, Денисе, ја сам предсједник ове државе. Имам 41 годину. Нијесам губитник. Дошао сам да вам кажем: склоните оружје. Не преусмјеравај разговор на некакве протесте’, рекао је Зеленски, показују снимци тог сусрета. Док је то изговарао, Зеленски се пријетећи приближио Јантару, који је на челу Националног корпуса — политичког крила добровољачког батаљона Азов — у граду Миколајеву.
‘Али о томе смо већ разговарали,’ узвратио је Јантар.
‘Желио сам да видим разумијевање у твојим очима. Али у мјесто тога, видио сам момка који је закључио да испред њега стоји неки губитник,’ рекао је Зеленски.“
То је био показатељ моћи војске, укључујући пуковнију Азов, над цивилним предсједником.
Након руске инвазије, у априлу 2022. године, Зеленског је Fox News упитао о Азову, који је касније поражен у Мариупољу. „Јесу то што јесу“, одговорио је. „Бранили су нашу земљу.“ Затим је покушао да оправда да, пошто су сада дио оружаних снага, на неки начин више нису неонацисти – иако су нацистичку ознаку носили све до 22. децембра 2022. године. (Fox-ов пост на YouTube-у касније је уклонио то питање из интервјуа, али је оно сачувано овдје:)
Изазвао бијес грчких званичника
Такође у априлу 2022, Зеленски је изазвао жестоко негодовање двојице бивших премијера Грчке и других званичника позвавши припадника пуковније Азов да се обрати грчком парламенту. Алексис Ципрас, бивши премијер и лидер главне опозиционе странке СИРИЗА–Прогресивна алијанса, оштро је осудио појаву борца Азова у парламенту.
„Солидарност с украјинским народом је неспорна. Али нацистима не смије бити дозвољено да говоре у парламенту“, написао је Ципрас на друштвеним мрежама. „Овај говор је био провокација.“ Додао је да премијер Грчке Киријакос Мицотакис „сноси пуну одговорност… Он је говорио о историјском дану, али ово је историјска срамота.“
Бивши премијер Грчке Антонис Самарас назвао је пуштање видеа с припадником Азова у парламенту „великим промашајем“. Бивши министар спољних послова Никос Коцијас изјавио је:
„Грчка влада је на неодговоран начин поткопала борбу украјинског народа, дајући нацисти ријеч у парламенту. Одговорност за то је тешка. Влада мора објавити детаљан извјештај о припреми и контактима који су довели до тог догађаја.“
Бивши министар финансија Јанис Варуфакис и његова странка MeRA25 поручили су да се обраћање Зеленског претворило у „нацистичку фијесту“.
Зеленски, с друге стране, није уопште осудио поступак свог амбасадора у Њемачкој, Андрија Мељника, који је посјетио гроб Степана Бандере у Минхену. Тај чин изазвао је оштру реакцију једног њемачког посланика:
„Свако ко, попут Мељника, назива нацистичког сарадника Бандеру ‘нашим херојем’, ко иде на поклоњење његовом гробу или брани крајње десничарски батаљон Азов као ‘храбре момке’, у најблажем случају може се назвати симпатизером нацизма.“
Зеленски је, истовремено, угасио више медија и забранио рад једанаест политичких странака – укључујући и највећу, евроскептичну Опозициону платформу – За живот (ОПЗЖ) – чијег је лидера и ухапсио. Ниједна од тих забрањених странака није била десничарска или неонацистичка.
Доналд Трамп је с правом био оштро критикован због својих коментара о бијелим супрематистима након догађаја у Шарлотсвилу. Али Володимир Зеленски – чији је олигарх-спонзор финансирао Азов, и који је довео неонацисту да се обрати парламенту једне европске државе – пролази без критике, и од демократских и републиканских администрација у САД-у, као и од већине америчких медија, иако отворено толерише много озбиљнији проблем неофашизма у Украјини.
И даље траје
Више од три године од почетка рата, батаљон Азов и даље је, како је The Guardian навео у јануару 2025, „најпознатија борбена јединица Украјине“. Али у тексту о томе како ова јединица регрутује борце који говоре енглески, исти лист покушао је да умањи њен неонацистички карактер, написавши:
„Азов, добровољачка бригада чије деценијско националистичко поријекло чини метом руске пропаганде, планира да формира међународни батаљон како би појачала своје редове, док Украјина улази у четврту годину рата пуних размјера… Путовање у Украјину ради придруживања њеној војсци није незаконито, осим ако сте припадник оружаних снага Велике Британије – мада се то не подстиче.“
Оно што The Guardian није навео јесте да су бројни британски и други страни добровољци, који су се придруживали Азову и другим украјинским јединицама, често сами били десничарски екстремисти.
Рита Кац, директорка организације SITE Intelligence Group која прати активности екстремистичких група, изјавила је за The New York Times:
„Бројне десничарске, бијелонационалистичке и неонацистичке групе широм Европе и Сјеверне Америке изразиле су велику подршку Украјини, укључујући и жељу да се придруже паравојним јединицама у борби против Русије… при чему су главне мотивације добијање борбене обуке и идеолошка идентификација.“
Фондација Роза Луксембург (Rosa Luxemburg Stiftung) објавила је извјештај о „страним добровољцима са крајње деснице који од почетка руске инвазије хрле у Украјину.“
Овај чланак је ажуриран. Првобитно је објављен 29. децембра 2022. године.
Џо Лорија (Joe Lauria) је главни уредник Consortium News-а и некадашњи дописник УН-а за The Wall Street Journal, Boston Globe и друге новине, укључујући The Montreal Gazette, London Daily Mail и The Star of Johannesburg. Био је истраживачки новинар за Sunday Times of London, финансијски извјештач за Bloomberg News, а новинарску каријеру започео је као 19-годишњи дописник The New York Times-а. Аутор је двије књиге: A Political Odyssey, у коауторству са сенатором Мајком Гравелом, с предговором Данијела Елсберга, и How I Lost By Hillary Clinton, с предговором Џулијана Асанжа.
Извор: Consortium News
