Превео: М. М. Милојевић
Шта се десило?
Зашто је онда дошло до колапса преговора? Путин је тврдио да су западне силе интервенисале и поткопале постизање споразума зато што су по свој прилици више биле заинтересоване да ослабе Русију него да окончају рат. Он је оптужио Бориса Џонсона, тадашњег британског премијера, да је проследио поруку Украјинцима, у име англосаксонског света, да морају „да се боре против Русије док се не оствари победа и Русија претрпи стратешки пораз“.
Западни одговор на ове преговоре, иако је прилично удаљен од карикатуре коју је Путин назначио, у сваком случају је био прилично млак. Вашингтон и његови савезници били су дубоко сумњичави према изгледима да из истамбулских разговора проистекне дипломатска иницијатива; након свега, коминике је заобишао питања територије и граница, и две стране су остале прилично удаљене једна од друге у вези са другим кључним питањима. Њима није деловало да су посреди преговори који би могли да успеју.
Поврх тога, некадашњи амерички званичник који је радио на украјинској политици у то време рекао нам је како се Украјинци нису консултовали са Вашингтоном све док коминике није издат, иако би споразум који је у коминикеу назначен створио нове правне обавезе Сједињеним Државама – укључујући и обавезу да уђу у рат против Русије уколико ова изнова нападне Украјину. Само ова одредба би учинила споразум неприхватљивим полазиштем за Вашингтон. Стога уместо да пригрле истамбулски коминике и последични дипломатски процес, Запад је повећао војну помоћ Кијеву и појачао је притисак на Русију, укључујући и путем све чвршћег режима санкција.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Први дио)
Велика Британија је преузела вођство. Већ 30. марта, Џонсон је деловао ненаклоњено према дипломатији, истичући да би уместо [дипломатског напора, прим.прев] требало „да наставимо појачавање санкција уз текући програм [подршке Украјини, прим.прев] све док и последњи [Путинов] војник не напусти Украјину“. Џонсон је 9. априла 2022. године посетио Кијев –био је први страни лидер који је посетио град тик после руског повлачења из околине украјинске престонице. Он је наводно рекао Зеленском да мисли „да би било какав договор са Путином био прилично лош“. Било који договор, присећао се он да је рекао, „био би некаква победа за њега: уколико му било шта дате, он ће то задржати, сместити у сламарицу, и онда се припремити за наредни напад“. У интервјуу из 2023. године, Аракхамиа је изазвао известан метеж тако што је изгледа имплицирао да је Џонсона сматрао одговорним за неповољан исход преговора. „Када смо се вратили из Истамбула“, рекао је, „Борис Џонсон је дошао у Кијев и рекао да не би требало да потпишемо било шта [са Русима] – и да би требало да се само настави борба“.
Након тога, Путин се изнова и изнова позивао на споменуту опаску украјинског преговарача да би окривио Запад за колапс разговора и како би показао да је Украјина потчињена својим присталицама из иностранства. Упркос Путиновом манипулативном коришћењу ових навода, Аракхамиа је упућивао на стварни проблем: коминике је описао мултилатерални оквир који би захтевао западну спремност да се укључи у дипломатски процес са Русијом и размотри истинске безбедносне гаранције за Украјину. Ништа од овога није било приоритетно Сједињеним Државама и њиховим савезницима у то време.
Путин и Зеленски су били вољни да размотре изузетне компромисе како би окончали рат
У својим јавним изјавама, Американци никада нису са толиким презрењем приступали дипломатији као што је то Џонсон радио. Али они је нису сматрали средишње важним сегментом свог одговора на руску инвазију. Државни секретар Ентони Блинкен и министар одбране Лојд Остин посетили су Кијев две недеље после Џонсона, највећим делом како би координисали слање замашније војне помоћи. Као што је Блинкен рекао на конференцији за штампу убрзо након посете: „Стратегија коју спроводимо –масивна подршка Украјини, масивни притисак против Русије, солидарност са више од тридесет држава које су укључене у ове напоре – даје резултате“.
Но, тврдња да је Запад принудио Украјину да одустане од разговора са Русијом је неоснована. Она упућује да Кијев није имао своју позицију по овом питању. Истина, понуђена Западна помоћ мора да је оснажила одлучност Зеленског, и изостанак западног ентузијазма је по свој прилици умањио његово занимање за дипломатију. На крају, међутим, у његовим расправама са западним лидерима Зеленски није приоритизовао дипломатски процес са Русијом којим би се могао окончати рат. Нити су Сједињене Државе или њихови савезници сагледали да им он упућује снажан захтев да се упусте у дипломатски процес. У то време, с обзиром на изливе симпатија западне јавности према Украјини, такав подстицај из Кијева могао би да утиче на западну политику.
Зеленски је неупитно био разјарен због руских злочина у Бучи и Ирпињу, и вероватно је разумео да оно што је почео да означава као руски „геноцид“ у Украјини може да учини дипломатски процес са Москвом учини знатно тежим. Ипак, деловање иза сцене на нацрту споразума наставило се и чак појачало у данима и недељама након откривања руских ратних злочина, сугеришући да су злочини у Бучи и Ирпињу били другоразредни чинилац у доношењу кијевских одлука.
Украјинско оснажено самопоуздање да могу да победе у рату је очигледно одиграло извесну улогу. Руси су се повукли из Кијева и других великих градова на североистоку и изглед да се добије још оружја са Запада (са путевима према Кијеву који су сада били под украјинском контролом) променили су војну равнотежу. Оптимизам о могућим добицима на бојном пољу често умањују интересовање зараћене стране према компромису за преговарачким столом.
И заиста, до краја априла, Украјина је оснажила своје позиције, захтевајући руско повлачење из Донбаса као предуслов за било какав споразум. Као што је рекао Олексиј Данилов, председавајући украјинског Савета за националну безбедност и одбрану, 2. маја: „Споразум са Русијом није могућ – може се прихватити само капитулација“.
Поред тога ту је и руска стране приповести, коју је тешко проценити. Да ли се целокупни преговори били вешто изведена шарада, или је Москва била озбиљно заинтересована да постигне намирење? Да ли је Путин узмакнуо када је схватио да Запад неће потписати споразум или да су украјинске позиције ојачане?
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Други дио)
Чак и да су Русија и Украјина превазишле своје неслагање, оквир до којег су дошле на преговорима у Истамбулу захтевао би укључење Сједињених Америчких Држава и њихових савезника. И ове западне силе би требало да преузму политички ризик учествовања у преговорима са Русијом и Украјином, те да заложе свој кредибилитет давањем украјинских безбедносних гаранција. У то време, и током наредне две године, вољност да се предузме дипломатске иницијатива високог нивоа или да се заиста обавежу на пружање помоћи Украјини у будућности изостајала је и у Вашингтону и у европским престоницама.
Коначан разлог због чега су разговори пропали јесте што су преговарачи ставили ждребе поратног безбедносног поретка испред руде окончања рата. Две стране су прешле преко кључних питања обуздавања сукоба и његовог избегавања (успостављања хуманитарних коридора, примирја, повлачења трупа) и уместо тога су покушали да израде нешто што би било дугорочни мировни споразум који би разрешио безбедносне спорове, изворе геополитичких напетости током више деценија. То је био запањујуће амбициозан подухват – испоставило се одвећ амбициозан.
Поштено говорећи, Русија, Украјина и Запад су покушали и други приступ –и такође су жестоко подбацили. Споразуми из Минска потписани 2014. и 2015. године након руске анексије Крима и инвазије на Донбас бавили су се маленкостима као што су дан и час обуставе непријатељстава и који ће оружани системи морати да се повуку на коју удаљеност. Средишњим безбедносним бригама обе стране позабавили су се посредно, уколико су то уопште учинили.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Трећи дио)
Историја упућује да би будући разговори могли да се одвијају дуж паралелних колосека, где би се о практичној страни окончања рата расправљало на једном док би општија питања била тема на другом колосеку.
Имајмо ово на уму
Дана 11. априла 2024, Лукашенко, један од раних посредника у руско-украјинским мировним разговорима позвао је на повратак нацрту мировног споразума из пролећа 2022. године. „То је разумна позиција“, рекао је у разговору са Путином у Кремљу. „То је такође и за Украјину била прихватљива позиција. Они су се са њоме сагласили“.
Путин се укључио. „Сложили су се, наравно“, рекао је.
У стварности, међутим, Руси и Украјинци никада се нису сагласили око завршног компромисног текста. Али отишли су даље у правцу изналажења компромиса него што се раније разумело, усаглашаваајући се о општем оквиру за могући споразум.
Након последње две године покоља све ово може бити само древна прошлост. Али то је и подседник да су Путин и Зеленски били вољни да размотре изузетне компромисе како би окончали овај рат. Тако да уколико се или када се Кијев и Москва врате за преговарачки сто, они ће га наћи засутим идејама које би се могле показати корисним у изградњи трајног мира.
Извор: Foreign Affairs
