Пише: Вук Бачановић
Када сам у једном од својих недавних текстова закључио да је више него очигледно су црногорски јавни дјелатници антисрпских шовинистичких убјеђења заправо ботови Александра Вучића, нисам се надао толико брзом признању тог статуса из њихових редова.
Да је Љубо Филиповић стандардан представник те, условно речено, заједнице што имплицира надобудан, врло површно образован и спреман на све, није нека новост. Међутим, остао сам немало изненађен када сам схватио да у тој мјери транспарентно заговара угледање на напредњачку култур-идентитетску папазјанију.
Антифашизам је постала празна, шупља и крхка штака за грађанску црногорску идеологију. Више служи за фештање него да се кроз њега обнављају тековине грађанског у Црној Гори. Проблем је што се антифашизам често изједначава са комунистичком идеологијом у којој многи у очају виде алтернативу данашњој константној политичкој нестабилности. И ту настаје проблем. Јер је комунизам непријатељ грађанства. Град – Бург, грађанство или буржоазија су непријатељи пролетеријата итд итд. Због ових нејасних линија, и плиткоће политичког активизма на црногорској љевици, етно-национална десница граби. Било да је српска, бошњачка и албанска. Црногорске етно-националне деснице нема, односно има је, али је банална и маргинална. Смијешна, јер је црногорски национализам тековина комунизма. Црногорски национализам је најближи антиколонијалним национализмима по бившим колонијама по свијету. Такви национализми себе не препознају као национализме. То се банално може назвати грађанским национализмом. Наравно! Уколико се нешто не уради на идеолошкој преобразби опозиције. Или идеолошкој реформи и освјежавању, идеја грађанске Црне Горе ће наставити да се топи. Ако је антифашизам одговор и снага из које треба да црпимо одговор, дајте да га редефинишемо и учинимо демократским. Баталимо се заблуда комунизма.
Антифашизам постао шупља и крхка штака? Због чега ова Филиповићева јадиковка? Јер је схватио да постјугословенски наративчићи шешељевско-туђмановско-изетбеговићевског типа од којих су његови дукљани преузимали најригидније и најбурлескније манифестације, нису никакви фашизми, већ идеологије субординације и реколонизације балканских простора?
И јер је схватиио да Црна Гора, као уосталом и свака постјугословенска државица потребује дијамтералну идеологију ослобођења? Не, он то пише, јер такву идеологију жели учврстити, очистивши је беспотребног баласта културе сјећања на борбу против окупатора и претворивши је у успјешну црногорску верзију вучићевског деспотизма.
И како то да уради? Папагајским преузимањем тврдње српске политички неписмене радикалне деснице шешељевског да је црногорски национализам дукљанског типа „тековина комунизма“, када је заправо јасно да су утемељитељи СР Црне Горе у оквирима АВНОЈА-а били већином национални Срби, односно Црногорци српског културно-идентитетског насљеђа и да је каснији антисрпски национализам појединих партијских кадрова симптом труљења, а не идеја водиља црногорског комунизма. У том смислу, Филиповићева тврдња да се ради о некаквом антиколонијалном феномену не свједочи само да му није најјасније шта је колонија, а шта је национализам, већ да је са основама марксизма на ви, много више него са историјом Црне Горе.
Јер изједначити град и грађанство у смислу урбане средине и његових становника са буржоазијом као класом па онда ту своју незналачку склепотину прогласити непријатељем пролетеријата, може само неко ко никада није прочитао и схватио да је за Маркса револуционарна класа управо урбани пролетеријат, односно да су револуционарна жаришта управо индустријализовани градови. Ако ћемо већ о домаћим црногорским комунистима, готово сви до једног су настојали да указују на континуитет Народноослободилачке борбе и Тринаестојулског устанка са антиколонијалним црногорским стријемљењима 19. и 20. вијека, а која су несумњиво била вођена идејом српске државе.
Или како је то у свом говору у скупштини НР Црне Горе дефинисао римокатолички свештеник дон Нико Луковић: „Црногорци су најмањи али највитешкији народ на словенском југу, а можда и у цијелом словенству.
Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима.“ Али Филиповић не би то. Он би вјероватно да слично Вучићевим колонијалним култур-комесарима који на дан ослобођења Београда уприличују манифестације које укључују љотићевске химне и слогане да „заблуде комунизма“ (шта год то за њега да представљало) настави батаљивати још интензивније него Мило Ђукановић. С обзиром да Факултет за „црногорски језик“ већ штампа дјела фашистичког колаборатора Савића Марковића Штедимлије, онда је посве јасно шта је већ урађено на идеолошкој преобразби, реформи и освјежавању опозиције. Историјски идентитет Црне Горе је одбачен и погажен, те само још недостаје да се одбаци ослободилачки морални капитал НОБ-а, чак и у околностима када је постао уточиште сваке либерално-грађанске компрадорске хуље, како би црногорска опозиција коначно транспарентно изашла у јавност са властитим напредним програмом.
