Пише: Оливер Јанковић
Опроштајну љетњу Журналову ВАР СОБУ посвећујемо планетарном и политичком значају управо завршених, а и свих прошлих и будућих Олимпијских игара. Пошто су организатори Игара 2024. у Паризу, као естетски лајт-мотив такмичења ставили подсјећање на почетак паришких позоришних представа (оно куцање штапом прије утакмица и разни ликовни детаљи) можемо и ми овдје искористити метафору „спуштене завјесе“ на Олимпијске игре, па констатовати како она има неколико различитих ткања и слојева, као свака добра барокна хаљина.
Први, онај оригинални слој саткан је од хуманог и племенитог мотива да се обнове древне античке игре, које би својом важношћу и добром организацијом окупљале пажњу цијелог свијета. Најприје великом такмичараком конкурентношћу самих спортиста, а онда, природно, уз њих иду: публика, медији, политика, бизнис…. За разлику од паганског карактера античких игара, модерне Игре су (ваљда!?) замишљене као секуларне и барем агностичке. Сад се већ дебело питамо може ли се такво нешто спровести, ако је икада и било у плану, и нијесу ли нео-паганске и сатанистичке оргије на отварању/затварању Игара у Лондону и Паризу (Рију, Пекингу и Токију – свака част) више идеолошки план а мање случајност?
Но, сви спортисти, сви најбољи спортисти – на једном мјесту, у борби за једно одличје, сада послије нешто више од вијека те праксе, можемо рећи да је пробудило витешки дух на овој Планети и да подстиче на људско усавршавање и напредак међусобног поштовања и упознавања.
ВАР СОБА: Успјех српског спорта, а неуспјех државног врха и комитета
Ипак, од кад је спроведена у дјело, па ево до данас, идеја модерних олимпијских игара рве и боксује се са разним политичким и идеолошким утицајима. Доказујући истовремено неограничност људског спортског замаха на једној страни и ограниченост организационе и политичке могућности кад је у питању имуност од злоупотребе на другој страни. Тако су, од самог почетка Игре биле отворен подијум за показивање моћи западног империјализма, немоћне да зауставе Рат 1916, и немоћне да зауставе промоцију нацизма 1936 на играма у Берлину. Други свјетски рат збрисао је могућност одржавања два олимпијска циклуса, па је све настављено по окончању ратних дејстава. 1952 у Хјелсинкију је први пут наступио олимпијски тим СССР и показао своју велику такмичарску моћ. Игре нијесу биле имуне ни на терористичке нападе (Минхен 1972), али ни на идеолошка препуцавања и међусобне бојкоте Американаца и Совјета 1980 и 1984. Идеолошко-политичка игра је настављена санкцијама и забраном учешћа на Играма које су добили спортисти из Србије и Црне Горе 1992 у Барселони. Разлог је био идеолошко тумачење рата на простору бивше СФРЈ. Колико је оно бесмислено видимо данас када је Русија искључена из олимпијаде због војног напада на Украјину, а Израел због напада на Палестину – није. Прича о (не)признатости Палестине у УН, опет не пије воду када видимо како већ на трећим играма за редом на Играма наступа тзв. „Косово“!
Ето, ту су нека прва два слоја, такмичарске племенитости и политичке злоупотребљивости олимпијских игара. На њих се надовезује трећи слој њихове полазне идеје, за коју рекосмо како изгледа човјекољубива и секуларна, а за који се истовремено запитасмо, да ли је она, као таква, уопште могућа? Да ли све неизбјежно клизи ка претварању у неки мрачни култ који жели да се покаже као „кровни“ изнад свих тих малих културних, међународних и спортских племенитости? За сада, можемо гарантовати, да су античке олимпијске игре подразумијевале поклоњење божанству Зевса, и да није било никакве дилеме да су сви учесници хрлили побједничком ловору као знаку Завсовог „благослова“. За сада, барем, нема назнака да би неко из МОК био спреман да званично прокламује неку нову духовност Игара. А да ли се на поприштима свечаних церемонија па и самих борилишта укрштају копља разних увјерења, вјероисповједања па и интертекстуалних подметања разних „рогова за свијећу“? – одговор је више него очигледан.
Немам утисак да је „демон“ са затварања овогодишњих Игара, по било чему убједљивији у манифестацији своје духовности од, рецимо, Новака Ђоковића са Христовим крстом, или етиопске атлетичарке са ликом Богородице у својим рукама.
Четврти слој олимпијске завјесе чине сама спортска достигнућа и бројке које она показују. Ево већ друге игре за редом САД и Кина су пата-пата по броју освојених злата, с тим што Американци увјек „нађу начина“ да себе истуре на прво мјесто. Један од начина је свакако дисквалифукација руских екипа и појединаца, најприје због допинга (кога – главу бих дао – користе и Америкнаци, и нека је покој души Флоренс Грифит Џојнер) а потом због ратовања Русије изван њених граница (казнили их Американци !!??). Од неких 1000 медаља колико их је у оптицају у 330 дисциплина (негдје се дијеле двије бронзе, а негдје само једна), Американци и Кинези освајају око 200. Остатак свијета, односно половина од остатка (између 80 и 90 држава) освоји преосталих 800 олимпијских медаља.
Друга половина свијета, односно преко 100 преосталих чланица МОК-а, редовно остаје без и једног јединог одличја. Док је СССР био „жив“ и док су се земље Источног блока допинговале на један, а западњаци на други начин, чешће се дешавало да највећи број медаља иде на Исток. Сада, без Руса на Играма, ствари стоје другачије. На посљедњим равноправним играма у Сеулу 1988, СССР је имао 132 медаље (55 златних) а ДДР 102 (37 златних) а Американци тек 94 медаље са 36 злата! Услиједио је политички преокрет који је прве двије земље збрисао са карте свијета.
У наредном периоду Руси су „дували за вратом“ Американцима, по броју освојених одличја у Сиднеју 2000 Атини 2004 … све до Лондона 2012. Зато је МОК кренуо редом да санкционоше најприје руске атлетичаре и пливаче, па руске тимске спортове, да бисмо на крају добили Олимпијске игре без Русије 2024. И сада зато гледамо „мртву трку“ између Американаца и Кинеза око првог мјеста на олимпијској табели. Иза њих су све велике државе=привреде свијета: В. Британија, Јапан, Аустралија, Њемачка, Француска…. али симпатични и нестварно борбени Италијани, Холанђани и представници Јужне Кореје и Новог Зеланда.
У другом ешалону успјешних олимпијских нација су Мађари, Бразилци, Шпанци, Кенијци, Канађани, Кубанци, Јамајчани, Норвежани….али талентовани борци из Узбекистана, Казахстана и Ирана ….
И то је неких 20 највећих свјетских спортских сила. Србија ево већ трећи олимпијски циклус пребива у трећој лиги …. између 5 и 10 медаља …. три злата …. између 20. и 32. мјеста у људском и навијачком очекивању да ће, кад се упале и подесе сви наши мотори, а прије краја свијета и вијека, доћи и до већих постигнућа. Ето рецимо Лос Анђелес 1984 памти рекорд СФР Југославије са 7 злата, 18 укупних медаља и 9. мјестом на олимпијској табели.
Управо 44 године касније, опет у Лос Анђелесу 2028.г. могли бисмо поновити тај успјех, само ( за разлику од тог ЛА 84) овај пут са Русима, Бјелорусима и Украјинцима на спортском бојном пољу, кад утихну сви ратови.
До читања у некој сљедећој, јесењој ВАР СОБИ !
