Пише: др Владан С. Бојић
Постоје тренуци у развоју једне државе када њено право више не може почивати на нормативним илузијама, већ искључиво на реалним капацитетима институција. Црна Гора се управо налази у таквом једном тренутку. Стање правосуђа оптерећено дубоким структурним хипотекама, дуготрајним дефицитом јавног повјерења али и хроничним недостатком високо специјализованих финансијских и међународно лиценцираних форензичких капацитета — објективно онемогућава да се сложени облици неoбјашњеног богатства ефикасно и правично третирају искључиво кроз класичне кривичноправне механизме. Нарочито онда када је ријеч о имовини дислоцираној изван Црне Горе, сакривеној у транснационалним финансијским структурама, номиналним власништвима и правним конструкцијама које кудикамо превазилазе домет домаћих истражних органа.
Истовремено, црногорско друштво карактерише изражено и социјално провокативно имовинско раслојавање. Мали слој појединаца акумулирао је богатство које нема разумљиву економску, професионалну или предузетничку логику, док већина грађана живи у увјерењу да су рад, знање и поштење потпуно системски обесмишљени. У таквом амбијенту, губитак повјерења у институције није споредна појава — он постаје темељни уставнополитички проблем. Из такве непорециве реалности произлази Lex Montenegro Закон о посебној пореској контроли неoбјашњене имовине. То није политички акт, нити идеолошка конструкција, већ институционално рационалан одговор државе на сопствене објективне лимите. Црна Гора уводи модеран модел контроле неoбјашњене имовине заснован на пореском, а не казненом приступу. Држава не одузима имовину и не тражи кривицу, већ утврђује пореску обавезу од 45% само на онај дио имовине чије се поријекло не може доказати. Поступак је in rem усмјерен на имовину, не на лице чиме се избјегава политизација и стигматизација. Кључна иновација је што рјешење државе не постаје извршно по коначности, већ тек након правноснажне пресуде Управног суда, који одлучује искључиво о законитости.Закон уводи петостепену правну заштиту, јавне регистре „на један клик“, међународни надзор и стране форензичаре. Ријеч је о стварно правно уравнотеженом и европски усклађеном моделу који штити право својине, стално пуни буџет и враћа повјерење грађана. Није закон против богатих, већ против неистине.
Кад држава објективно не располаже институционалним капацитетима за благовремено, ефикасно и непристрасно вођење сложених кривичних финансијских истрага посебно у погледу имовине дислоциране ван националне јурисдикције она није дужна да остане нормативно пасивна. Напротив, у таквим условима држава има уставну обавезу да изабере алтернативни, правно дозвољен и ефикасан механизам заштите јавног интереса. Lex Montenegro јесте управо такав механизам: пореско-управни а не казнени, прилагођен њеним реално датим институционалним могућностима без суспензије владавине права.
1) Порески, а не казнени приступ: in rem као цивилизацијски избор
Полазна премиса закона је правно јасна: држава не мора доказивати кривицу да би заштитила јавни интерес.Умјесто спорих, селективних и доказно изузетно захтјевних кривичних поступака, закон уводи посебан управно-порески механизам заснован на принципу in rem — поступак усмјерен на имовину, а не на личност њеног титулара. Држава не утврђује кривицу, не изриче казну и не стигматизује субјекта. Она испитује једну чињеничну релацију: постоји ли доказива сразмјера између имовине и законитих прихода. Ako та сразмјера не постоји, не слиједи конфискација, већ пропорционална фискална корекција — пореска обавеза у висини од 45% утврђене несразмјере. Тај праг није случајан: он представља материјализацију принципа fair balance из чл. 1 Протокола бр. 1 Европске конвенције, свјесно се позиционира испод нивоа радикалне интервенције.
Подсјетимо на компаратицу али прије свега на орочену Директиву (ЕУ) 2024/1260 која допушта потпуну конфискацију неoбјашњене имовине. Црна Гора се, напротив, опредјељује за далеко умеренији, правно чистији и дугорочно одрживији модел — модел који не разара економску срж права својине, већ у сржи — коригује друштвену неправду.
2) Модел прилагођен стварним капацитетима државе
За разлику од великих држава чланица ЕУ, Црна Гора нема развијену унутрашњу мрежу финансијских форензичара са приступом страним банкама, корпоративним регистрима као ни офшор зонама. Lex Montenegro ту чињеницу не прикрива, јер не жели да је занемари — он је уграђује у саму архитектуру закона. Зато су носећи стубови модела:
- ангажовање страних, међународно лиценцираних форензичара;
- међународни надзор уз учешће Европске комисије;
- транспарентност кроз јавне регистре имовине и терета доступне „на један клик“.
Ова комбинација представља синхронизован системски одговор на хронични проблем малих и транзиционих држава: селективност, политизацију и затвореност поступака.
3) Петостепена правна заштита и јудикализација извршности
Кључна уставноправна иновација Lex Montenegro лежи у свјесном помјерању момента извршности.За разлику од класичног пореског права, у којем управни акт постаје извршан већ по коначности унутар управног поступка, овај закон уводи радикално другачију логику:извршност се не везује за коначно рјешење органа извршне власти, већ искључиво за правноснажну пресуду Управног суда.Тиме се уводи оно што се у правно теоријском смислу може означити као јудикализација фискалне интервенције.
Управни суд у овим предметима не улази у сврсисходност, фискалну политику нити висину пореског захвата, већ одлучује строго и само искључиво de iure: о законитости, доказном стандарду, примјени начела пропорционалности и заштити права својине.
Ефекат је двострук: држава не може приступити извршењу без судске верификације законитости, чиме се елиминише свака сумња у арбитрерност, произвољност, политичку инструментализацију; свака интервенција у имовину добија своју пуну међународну одбрањивост, јер је заснована баш на судској пресуди, а не на административној одлуци.
Петостепени систем правних лијекова управни поступак, жалба унутар извршне власти, управносудска контрола законитости, ванредно преиспитивање пред Врховним судом, уставна жалба (и коначно приступ Европском суду за људска права) је надстандард, а не минимум заштите. Тим право својине није ослабљено, већ институционално ојачано.
4) Фискална правда као обнова повјерења
Иако закон има јасан и одржив фискални ефекат, његова суштинска вриједност није у пуком пуњењу буџета. Његов прави домет је у обнављању повјерења грађана у институције.Друштво које види да држава не прогони, већ коригује;да не конфискује, већ уравнотежује;да не тражи кривца, већ истину —поново почиње да препознаје правду као институционалну, а не декларативну категорију.Приходи остварени овим механизмом враћају се у систем: правосуђе, здравство, образовање. Тако се затвара круг у којем фискална правда постаје инструмент институционалног опоравка.
5) Петостепена правна заштита и „јудикализација“ извршности
Посебну уставноправну и системску вриједност овом моделу даје петостепена структура правних лијекова, каква не постоји ни у једном упоредивом европском фискалном режиму контроле имовине.За разлику од класичног пореског права, у којем пореско рјешење постаје извршно већ по коначности у управном поступку, Lex Montenegro свјесно помјера тренутак извршности:извршност се не везује за коначно рјешење ресорног органа, већ исключиво за правноснажну пресуду Управног суда.
Тиме се уводи оно што би се у теоријском смислу могло назвати јудикализацијом фискалне извршности.Управни суд у овим предметима не одлучује о сврсисходности, висини или економско-правној политици пореског захвата, већ строго и искључиво о законитости управног акта: о поштовању поступка, доказног стандарда, принципа пропорционалности и заштите права својине.Такав модел постиже двоструки ефекат:
- Елиминацију сваке сумње у произвољност или политичку мотивисаност, јер држава не може приступити извршењу без судске верификације законитости;
- Међународну одбрањивост система, будући да се свака интервенција у имовину темељи на судској пресуди, у пуној сагласности са чланом 6 и чланом 1 Протокола бр. 1 Европске конвенције.
Петостепени пут правне заштите — управни поступак, жалба унутар извршне власти, управносудска контрола законитости, ванредно преиспитивање пред Врховним судом, уставна жалба (и, коначно, приступ Европском суду за људска права) —представља надстандард, а не минимум. На тај начин Lex Montenegro не само да не угрожава право својине, већ га јача, јер ниједан фискални захват не може бити спроведен без претходне, независне и стриктно правне судске потврде односно без објективне пуне јустифијације.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
6) О међународном надзору и правној имунизацији система
Укључивање међународног надзора и страних лиценцираних форензичара представља инструмент правне имунизације система од политичке или друге селективности. Спољна верификација не умањује суверенитет државе, већ га функционално јача. Lex Montenegro није казнени закон, већ акт пропорционалне фискалне правде. Он не тражи кривца, већ истину; не конфискује, већ коригује; не репресира, већ уравнотежује.
Закључак
Lex Montenegro није закон против богатства. Он је у својој суштини јасан закон против неистине. Није ни казнени акт, већ акт правне и институционалне зрелости. Уколико постоји стварна политичка воља и јак друштвени консензус, ово није само адекватан модел за Црну Гору ово је потенцијални прототип за државе које се суочавају са истим структурним проблемима и унутар и у ЕУ. Овај закон не обећава освету, не пријети. већ нуди равнотежу. А у друштвима која су изгубила равнотежу то је највиша форма правде.
Финалну верзију закона у цијелини можете прочитати овдје:
Finalna_radna_verzija_Zakona_o_posebnoj_poreskoj_kontroli_neobjašnjene
