За оне који су се борили с црном шумом депресије, који су упознали њене необјашњиве муке, повратак из понора помало је налик успону песника који се кобеља увис, увис, да се извуче из црних дубина пакла и на крају израња у оно што је видео као блистави свет. Свако ко је повратио здравље готово увек је повратио и способност за ведрину и радост и то је можда довољна одштета за претрпљено очајање над очајањима.
Борхес и Сиоран, два аутора, који су – гле чуда! – као и Стајрон, аутори које објављује Градац, односно библиотека Алеф, сложили су се да је најбољи књижевни наслов уопште наслов оне чувене Бартонове књиге – Анатомија меланхолије.
Вилијам Стајрон се у књизи Видик таме бави меланхолијом као дијагнозом. Kажем меланхолијом, а не депресијом, како је ову болест уобичајено звати, јер управо Стајрон тврди да има нечег дубоко погрешног у коришћењу „именице благог тоналитета и без икакве озбиљности и достојанства“ (како он описује именицу депресија) за тако озбиљан психички поремећај, поремећај који је и њега самог готово убио. (Успут, у једној малој дигресији, Стајрон нам открива да је за раширеност термина депресија у модерна времена најзаслужнији чувени амерички психијатар Адолф Мајер, иначе по рођењу Швајцарац, дакле, неко коме енглески није био матерњи и ко, како са резигнираном иронијом вели Стајрон, „није имао слуха за истанчаније ритмове енглеског језика и зато није био свестан семантичке штете коју је нанео када је понудио реч депресија као описну именицу за тако ужасну и тешку болест“.)
Вилијам Стајрон (1925–2006), славни амерички писац, добитник Пулицерове награде, код нас вјероватно најпознатији по роману Софијин избор из 1979. године, према којем је три године касније Алан Пакула снимио истоимени филм са Мерил Стрип у главној улози, за коју је она добила и Златни глобус и Оскара, у краткој уводној биљешци обавјештава читаоца да је Видик таме аутобиографска прича о његовој властитој борби с депресијом. Важно је примијетити да Стајрон од самог почетка инсистира на изједначавању депресије са једним обликом лудила. (Уосталом, поднаслов књиге је Подсетник на лудило.) Нема код Стајрона ни трунка намјере да депресију иоле романтизира; он је одвише свјестан, властитом кожом и утробом свјестан, да депресија као дијагноза нема ничег заједничког са романтичарском тугом због судбине свијета.
Описујући на самом почетку своје путовање у Париз у јесен 1985. године, гдје је ишао на додјелу угледне књижевне награде, и детаље својих тамошњих депресивних испада, Стајрон одмах увлачи читаоца у свијет властитих мука, између осталог и скоро суровом искреношћу. Из перспективе нашег превода, то је нарочито знаковито. Kод нас, и на Балкану опћенито, болест, а нарочито психичка болест, је изнад свега срамота. У том је смислу, Стајронова искреност додатно шокантна. Описујући губитак сваке животне радости, самоубилачке мисли, чак и неке наоко тривијалне бламове које особа направи кад мора како-тако функционисати у друштву, а ништа, па ни живот сам, јој се више не чини имало вриједним, Стајрон је у стању да дочара неке валере тог сивила и видика таме кроз које је пролазио. Ипак, значајно је рећи да се на неколико мјеста Стајрон концентрише управо на немогућност доброг и вјерног описа мука кроз које особа у депресији пролази сугеришући заправо да ко не прође кроз то не може ни знати колико је то грозно.
Има код Стајрона и мјеста за критиковање званичне медицине и психијатрије, али има и мјеста гдје им се одаје признање. С једне стране сумња да су му поједини лијекови негативно утјецали на стање и ток болести те критикује приступ једног познатог психијатра, с друге стране признаје да га је у најгорем тренутку заправо спасила терапија у болници. Kулминација радње овог мемоарског есеја заправо и јест моменат у којем се Стајрон почиње припремати за самоубиство. Срећом, остало је у њему нешто што га је понукало да одустане, да умјесто суицида изабере одлазак у психијатријску болницу. То нешто, повезано је са умјетношћу. Њега је конкретно спасио један „полетан одломак из Брамсове Рапсодије за алт“. Скоро као у некој варијацији на финале Андрићеве приче Аска и вук, умјетност ће помоћи Стајрону да побиједи свако зло, па и саму смрт.
Ипак, није умјетност само лијек. На неколико мјеста, Стајрон размишља о чињеници да депресија нарочито често напада умјетнике. Понајвише се на тим страницама бави француским писцима Албером Kамијем и Роменом Гаријем. Ако је улога умјетности спрам депресије амбивалентна, оно у чему амбиваленције нема јест подршка и љубав коју је Стајрону пружала његова супруга Роуз, жена којој је ова књига и посвећена.
Пред крај Видика таме, Стајрон ипак допушта да се на хоризонту помоли мало свјетлости:
За оне који су се борили с црном шумом депресије, који су упознали њене необјашњиве муке, повратак из понора помало је налик успону песника који се кобеља увис, увис, да се извуче из црних дубина пакла и на крају израња у оно што је видео као блистави свет. Свако ко је повратио здравље готово увек је повратио и способност за ведрину и радост и то је можда довољна одштета за претрпљено очајање над очајањима.
На самом крају је цитат из Дантеовог Пакла E quindi uscimmo a riveder le stelle, што би у преводу Миховила Kомбола звучало овако: Изиђосмо да гледамо звијезде. Асоцијација на звјездано небо скоро да неизбјежно призива ваљда најславнију Kантову реченицу, само што послије Стајронове књиге на памет падају и неке мрачније варијације, о неизмјерности и неизмјерљивости броја звијезда на небу и потенцијала људских мука.
Извор: Мухарем Баздуљ, Анатомија меланхолије/ https://www.vreme.com/
