Пише: Вук Бачановић
Ријеч „делузија“ потиче од латинске ријечи „delusio“, која значи „обмана“ или „заваравање“. Ова ријеч се развила из глагола „deludere“, што дословно значи „преварити“ или „обманути“. De – је латински префикс који значи „од“ или „удаљавање“. Ludere долази од латинског глагола који значи „играти“ или „играти се“. Дакле, „deludere“ дословно значи „играти се с неким“ или „играти на туђ рачун“, што пренесено значи „заварати некога“. У психологији, делузије су чврсто одржавана, али погрешна увјерења која појединци не могу лако препознати као нереална, чак и када су суочени с доказима који им противрјече. Оне су често повезане с поремећајем познатим као делузиони поремећај, гдје особе функционишу релативно нормално, али имају стабилна, нереална увјерења.
Недавно је до мене дошло неколико реченица Славка Перовића из 1998. Ради се о обраћању митрополиту Амфилохију Радовићу у оквиру којег је рекао и сљедеће:
„Ти си дошао да уништиш Црну Гору и да као такав будеш, уз сву великосрпску помпу, сахрањен у огромном гробу, који си одавно себи саградио, а то је онај – архитектонски и духовни, вјерски и великосрпски фалсификат у Подгорици, који си лажно назвао, Христовим храмом! „Храм“, не само да је твој гроб, него је уништавање Црне Горе и свега црногорског и језиви споменик злочинима великосрпства: убијања српског, црногорског, бошњачког и македонског народа, и исто такав покушај убиства Хрвата и Албанаца! Такође, „храм“ је споменик злочинцима: Илији Гарашанину и Николи Пашићу, и исто таквој (изузев кнеза Павла) династији Карађорђевић, на челу са краљевима Петром Првим и Александром, али и исто таквој династији Немањић, убицама Дукље и околних народа!“
Могло би се рећи да ове Перовићеве ријечи не представљају критику митрополита Амфилохија, већ мање или више сиже цјелокупне дукљанске идеологије. Да би било каква критика била ваљана, она мора бити смислена. Митрополит Амфилохије је био епископ у врло тешким и турбулентним временима, а то подразумијева и тешке и турбулентне грешке, посебно када је ријеч о односу према српским политичким лидерима у ратовима за југословенско наслијеђе, од Мила Ђукановића, преко Жељка Ражнатовича до Радована Караџића.
Могло би се надуго и нашироко писати и расправљати о митрополитовим политичким странпутицама, заблудама или непромишљеним поступцима и изјавама које су, природно, налазиле на неразумијевање и осуде, али сада није вријеме за то. Славко Перовић и идеологија чији је био један од главних креатора нису митрополитови критичари, већ креатори свијета делузија у који је бивао укључен свако ко би упозоравао да се ради о делузији, па тако и митрополит Амфилохије.
Јер, на који је то начин он „уништио“ Црну Гору? Због чега је подгорички Храм „великосрпски фалсификат“? Због чега је он „споменик злочинима“?
Какве везе Храм има са Гарашанином и Пашићем и на основу којих конкретних докумената су они злочинци? Због чега су Карађорђевићи злочинци и по којим је критеријима кнез Павле који је потписао Тројни пакт са Силама осовине, те би некако природно одговарао таквим површним класификацијама, од тога изузет? Које доказе у историјским изворима налазимо да су Немањићи били „убице Дукље и околних народа“?
Уколико бисмо водили истинску аргументовану расправу са било којим од баштиника Перовићевих тврдњи – а таквих је према недавним резултатима пописа становништва, у Црној Гори немали број – они као одговоре не би имали понудити ништа осим оваквих и сличних, још бизарнијих, делузија. У том смислу се може рећи да дукљанска идеологија никада није имала капацитете ни могућности да се носи са истинским проблемима у црногорском и самим тим српском друштву, већ је проблеме свјесно или несвјесно измишљала да би онда, у циљу њиховог наводног рјешавања, добијали прегршт нових делузија.
Од непостојећих „хиљада кућа“ запаљених 1918. и 1919. од стране присталица уједињења и српске војске, преотимања цркава и манастира црногорске цркве од стране српске које се никада није догодило, па до најновијих бизарних фикција према којима је дукљански концепт црногорске нације као петпарачки спин хрватског праваштва, заправо производ некаквих антиколонијалних настојања црногорских комуниста.
Делузионисти су дакле на нижем степену од илузиониста који се могу провући и као прости забављачи широких народних маса разним интересантним тачкама – они су свјесне или несвјесне варалице и обмањивачи. Са њима је, као таквима, било каква озбиљна расправа потпуно немогућа, будући да је једина тактика која им је на располагању кооптирање својих критичара у свијет делузија. Другим ријечима, одговор добити нећете, већ искључиво масакрирање властитог труда увредама, погрдама и још грђим манифестацијама делузионих поремећаја. Међутим, тај труд није бесмислен. Њиме се биљежи дух једног злонаопаког времена који ће свакако бити више него интересантан будућим генерацијама историчара, социолога, антрополога, али и психолога.
