Међу многе духовне неуредности находи се веома худи и неприлични обичај од давних времена укоријењен, да попови од ове епархије иду оружни једнако ка и мирски људи и да не имаду на себе ни једнога свештеническога знака, по којему би се могли познавати у свештенически чин. Ја сам вазда желио и настојао, што би ово неприлично и поругатељно дјело било изтребљено, и што би духовни људи у благопристојнији начин били приведени.
Но будући приморски народ при владању бивше републике Млетачке на злођејаније распуштен, не мање него ли црногорски, који је у вољности и у самовољству свеђер живио, нијесам имао јакости за испунит моје желаније за прекратит такво злоупотрбљеније…
Тога ради вам архипастирски подвељевам: да (по) полученији овога мојега објављенија не имаде ни један свештеник оружије и црвене капе носити, или браду бривати, него у благопристојни чин пастирскога смиренија, кротости и богољубија ходити и словесноје стадо Христових овец на пут спасенија настављати и учити… Ако ли се који свештеник међу вама нађе овому мојему објављенију непослушан, да не хоће оружије оставит и капицу од свите љубичастога цвијета носити, такођер и браду пустити, такви нека остави епитрахиљ и свештенство…
Извор: Посланица Бококоторском свештенству (1808)
