Пише: Вук Бачановић
Тринаестојулски устанак се обично памти као велики народни одговор на италијанску окупацију, а његово избијање дан након одржавања колаборационистичког Петровданског сабора спада међу општепознате чињенице. Много су мање познати садржај и пуни политички смисао онога што је 12. јула 1941. покушано на Цетињу. Сабор није требало само да свечано прогласи обнову црногорске државности, већ да отвори пут успостављању новог поретка чије су основне контуре већ биле разрађене у припремљеном Темељном уставу Краљевине Црне Горе. Према италијанском сценарију, скупштина је најприје требало да прогласи државу и понуди круну будућем владару, а он би потом октроисао већ припремљени устав. Устанак је тај поступак прекинуо прије него што је могао бити довршен.
Посебно су мало познате идентитетске одредбе тог уставног пројекта. За службене језике били су одређени црногорски и италијански, при чему су приређивачи разматрали да се језик становништва назове „црногорским“ или једноставно „јекавицом“, да би на крају била усвојена прва варијанта. Традиционална тробојка била је одбачена, а за државну заставу одређен црвени барјак са бијелим малтешким крстом. Још значајније, устав је прописивао да је Црногорска православна црква аутокефална и независна од сваке друге помјесне цркве. Славко Бурзановић указује да се у читавом пројекту свјесно избјегавало свако државно, црквено и симболичко повезивање са српским идентитетом.
Није, дакле, била ријеч само о проглашењу независности под страном окупацијом, већ о покушају темељног преуређења политичког и идентитетског карактера Црне Горе. Будућа држава била би монархијско-корпоративна творевина унутар „Римске царске заједнице“, без парламента у демократском смислу, са Централним корпоративним савјетом, спољном политиком и војним положајем зависним од Италије. Уколико династија Петровић Његош остане без мушког насљедника, италијански краљ и његови потомци насљеђивали би и црногорску круну. Иза свечане реторике о обновљеној државности налазио се, према томе, пројекат вазалне државе, политички подређене Риму, а идентитетски уређене према замисли италијанских фашистичких правника и окупационих власти.
Састав Петровданског сабора додатно показује и политичку природу читавог подухвата. Сабором је предсједавао један од првака Федералистичке странке Михаило Ивановић, док је главни говорник био Секула Дрљевић, а у предсједништву су се налазили и Јован Поповић, протојереј Симо Мартиновић, адвокати Душан Вучинић и Томо Кршикапа, Иво Јовићевић и Станиша Мучалица. Међу присутнима је био и митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац, док су окупациону власт непосредно представљали високи комесар Серафино Мацолини и генерал Карло Тучи. Истовремено, неке од најугледнијих личности старог зеленашког и федералистичког покрета, попут Крста Поповића, Новице Радовића и Петра Пламенца, одбиле су да учествују, па Сабор није представљао ни цјелину зеленашког политичког круга, а камоли народну вољу Црне Горе, него пажљиво режирану скупштину одржану под покровитељством и оружаном заштитом фашистичке Италије.
Вук Бачановић: Сребреница и хијерархија ужаса – између правне квалификације и људске патње
Масовност Тринаестојулског устанка који је услиједио није представљала плебисцит у формалноправном смислу, нити су сви његови учесници имали истовјетан политички програм, али је он имао несумњиво плебисцитарно значење: показао је какву Црну Гору њен народ није пристајао да прихвати. Није се, при томе, имало о чему преговарати са окупатором, јер италијанска власт није нудила компромис, већ је у маниру колонијалног господара себи присвојила право да изнова обликује цјелокупно друштво: да му одреди државу, династију, језик, цркву, заставу, политичке установе и однос према сопственој прошлости. Пројекат није настајао у Црној Гори нити из њених унутрашњих потреба, ако се изузму фантазије неколицине колаборациониста и опортунизам друге неколицине која их је прихватала као „реалност“.
Размјере тог одбијања добијају пуни смисао тек када се посматрају у европском контексту љета 1941. године. Како истиче Радослав Распоповић, народ у Црној Гори подигао је масован оружани устанак у тренутку када су други европски народи већ били поробљени, када су покрети отпора углавном били малобројни, пасивни или тек у зачетку, а Вермахт биљежио побједе и на западу Европе и у Совјетском Савезу. Црна Гора налазила се у потпуној стратегијској блокади сила Осовине, без икакве спољне војне помоћи, док је послије слома Француске Велика Британија остала готово усамљена у отвореном рату против Хитлеровог блока. У таквим околностима устаници нису настојали да ублаже или поправе стање створено окупацијом, већ да га оружјем укину. Управо зато Тринаестојулски устанак није био само један од раних покрета отпора, него ослободилачки свенародни рат започет у часу највеће моћи фашистичких империја. Његова масовност показала је да би пристанак на понуђени поредак значио не спасавање Црне Горе, него разарање аутентичног црногорског друштва и кидање његових основних историјских нити. Народ је радије прихватио отворени сукоб са империјом него живот по њеним обрасцима.
У томе је и велика лекција Тринаестог јула за данашњу Црну Гору: свака земља, прије или касније, мора изабрати на каквом ће камену подићи своју кућу. Може је градити на темељу побуне против окупатора и против туђе руке која народу прекраја име, памћење и лице, или на неким другим темељима, тишим и привидно лакшим, али подложним свакој сили која наиђе. Јер држава није само граница, застава и име у међународним књигама, него и унутрашња мјера једног друштва, оно невидљиво ткиво по којем људи знају ко су и зашто остају заједно. Црна Гора зато и данас бира између Тринаестог јула као живог темеља слободе и оних других основа на којима куће понекад стоје дуго, али у њима више нико не препознаје свој дом.
