Пише: Вук Бачановић
Српски интегрализам је занимљива идеја, нарочито када се представља као накнадно пронађени лијек без којег Срби, изгледа, више не би знали да су Срби. Сам појам изводи се из латинског integer, у значењу „читав, нетакнут, цјеловит“, односно integralis, „онај који припада цјелини“. Међутим, већ ту настаје парадокс: ако је за очување једног старог и историјски дубоко укоријењеног идентитета неопходно увести потпуно нову идеолошку етикету, онда се поставља питање шта је тај идентитет уопште одржавало прије него што су његови савремени тумачи открили латинску именицу.
Још је проблематичнија тврдња да је недостатак интегрализма довео до тога да многи Срби „престану бити Срби“. То, наравно, не значи да асимилаторске тенденције не постоје. У Хрватској су оне историјски биле снажне и немилосрдне, институционално организоване и ослоњене на државну, школску, црквену и културну инфраструктуру; у Црној Гори су се испољиле кроз вишедеценијску државну политику раздвајања црногорског од српског идентитета и стварања посебног језичког, црквеног и историјског канона; док се у Босни и Херцеговини, у знатно слабијем и противрјечнијем облику у оквиру дејтонског протектората, јављају кроз покушаје да се ново „босанство“ или „бошњаштво“ представе као једини природан оквир лојалности и јавног живота.
Али дјелотворност и (не)успјешност таквих процеса свакако никада није произлазио из тога јесу ли Срби или нису имали довољно гласно декламован интегралистички манифест. Идентитет се не чува понављањем формула забринутих интелектуалаца на конференцијама и митинзима за очување српства, већ постојањем заједнице у којој тај идентитет има видљив друштвени садржај, институционално упориште и разумну перспективу за оне који му припадају.
Ако одређена национална „елита“ становништву нуди економско пропадање, културну провинцијализацију, безнађе, партијско запошљавање, урушавање школства и непрестано претварање националног питања у средство репродукције властитог паразитског криминалног битисања, онда се не може чудити што се идентитетски распон заједнице временом сужава. Антрополошки гледано, људска бића ће се, што привидно што искрено, лакше прилагођавати срединама и институцијама које им обезбјеђују посао, образовање, статус, културни престиж и извјеснију будућност, чак и када те институције подстичу њихово постепено преименовање или одвајање од ранијег насљеђа. Стога главни проблем није у томе што елита није довољно пута изговорила ријеч „интегрализам“, него у томе што није успјела да ширину српског идентитета усклади са сопственим економским, културним и институционалним учинком. Када се стварни живот заједнице урушава, никаква декларативна цјеловитост или интелектуални или митингашки вапај за интегрализмом не може надокнадити развојне политике и друштвене сигурности.
Вук Бачановић: Драга дјецо, не палите олтар прије пријаве на рецепцији
Све то, међутим, не значи да се историјски и идентитетски процеси могу објаснити вулгарним материјалистичким детерминизмом, као да култура само пасивно одражава економску основу друштва. Како показују студије културног живота транзицијске периферизације Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, производња културолошког смећа, историјских фалсификата, политичких митова и провинцијалних симулакрума свакако одражава положај дужнички зависне и развојно подређене периферије, чије су елите одустале од самосталне производње знања, институција и дугорочних развојних политика. Али тај однос дјелује и у супротном смјеру. Културна деградација произведена „одозго“ разара способност друштва да разумије сопствени положај, да разликује стварни интерес од идеолошке делузије и да створи образоване, стручне и одговорне институције. Таква култура, стога, није пуки симболички украс материјалне пропасти него један од механизама њеног непрестаног обнављања: она неспособност претвара у друштвено прихватљиву норму, полтронство у пожељан образац напредовања, знање у сметњу поретку, а национални идентитет своди са живог историјског, културног и моралног искуства заједнице на сиромашан компензацијски ритуал, намијењен да прикрије изостанак стварног економског развоја, социјалне сигурности, институционалне одговорности и аутентичног културног стваралаштва.
Другим ријечима, шта је уопште тај „интегрализам“ ако га, кад год затреба објаснити народу, на београдским режимским телевизијама заступају Војислав Шешељ, Драгослав Бокан, Александар Раковић, Дејан Лучић и остали дежурни спасиоци српства, који га већ деценијама спасавају тако успјешно да га послије сваке њихове интеграције остаје десетковано? Они најприје утврде да смо под опсадом, затим да су издајници свуда, потом да нам треба више „интегрализма“, па у име тог јединства свађају најприје Србе међу собом и, на крају, сваког Србина са здравим разумом.
Математички речено, то је интеграл код којег послије сваког сабирања збир постаје мањи, а политички речено, то је саборност у којој се на сабор позивају само они који су унапријед потписали да се са свим слажу. Ако се неко успротиви, одмах се утврди да се сам искључио из цјелине, чиме је цјелина поново спасена. Тако интегрализам, примјењиван довољно дуго, на крају интегрише све Србе у двије складне групе: оне који су отишли и оне издајнике који тек треба да спакују кофере.
И зато би се, парафразирајући Његоша, којега наши интегралисти најчешће призивају управо онда када га најмање разумију, могло рећи:
Ми смо Срби народ најнесрећни:
чим нас когод стане интегрисати,
интегрише нас да би нас дезинтегрисао;
просто њему што нас на збор зове,
ал’ му просто не било пред Богом
што од збора начини расуло.
Када најзад прочисте народ од комуниста, монархиста, Црногораца, Босанаца, сељака, интелектуалаца који нису довољно интегративни и свих осталих сумњивих Срба, од читаве цјелине остану идеолог Велике Србије, секретар Комисије за искључење из свесрпске цјелине и актуелни предсједник Србије који у склопу редовног ванредног обраћања честита свима јер смо се напокон интегрисали.
Према томе, ако појам „српског интегрализма“ уопште треба задржати, онда он може имати смисла једино као интегрализам полицентричног српског народа. Умјесто празнословног митингашког призивања јединства у сврху нејединства, смисао полицентричног српског организовања био би у стварању густих прекограничних мрежа сарадње које повезују људе, знање, капитал, културну производњу и професионалне могућности, тако да постојеће државне границе постепено изгубе значај као препреке свакодневном животу заједнице.
Мора постојати простор у којем ће људи из Београда, Сарајева, Бањалуке, Мостара Подгорице, Никшића, Требиња, Новог Сада, Бијељине, Приштине и дијаспоре једни другима бити стварни сарадници, пословни партнери, учитељи, студенти, читаоци и пријатељи, а не тек статисти на повременим свечаностима чија је главна сврха лов на „издајнике“, односно недовољно ревносне интегралисте.
Тек када се подигне таква невидљива, али једина заиста носива грађа заједничког живота, кров јединства имаће шта да покрије и кога да сачува од разних непогода. Јер оно што се данас представља као интегрализам није ништа друго до Потемкиново село са двије летве отпозади да га придрже док траје директан пренос обраћања „предсједника свих Срба“ и његових вјерних сљедбеника који ће наставити да нас увјеравају да је национални дом изграђен, усељен и одбрањен. То што у њему нема зидова, паркета, струје, воде, врата, изолације, а ни ни станара неће се сматрати недостатком, него доказом издајничког менталитета оних који су се усудили да то примјете.
