Дошло неко такво вријеме да су политички дилбери прешнији од духовних очева.
Пише: Александар Живковић
Није давно било, а богами ни скоро, када је професор Слободан Антонић прорекао да иза Алфа Вука неће остати ни једна очувана институција. Прорицати није тешко када се јасно уочи дјеловање у садашњости. Вјерници, али и они мање побожни који цијене историјску улогу Српске цркве, уплашили су се да је сада дошао ред и на њу.
Томе су допринијеле Алфа Вукове отровне стрелице на Ђеда Амфилохија. Узроци за нападе су, вјероватно, психолошке природе, али су се нека браћа из Биограда потрудила да од тога направе ништа мање но главни изборни адут. Брани Алфа Вук Српство од Ђеда Амфилохија!
Некако баш уочи Ђедовог сабора у Осојану.
Разумије се, Митрополија и митрополит Јоаникије морали су да реагују на то грдило, ако со обљутави, чиме ћете ручак осолити? Реаговао је и митрополит Методије, њему су, сасвим супротно, Алфа Вукова рекла-казала „свјетлост“ за вјернике у Црној Гори. Не сјећам се да је и у комунистичком култу личности било таквих теолошких увида.
И шта сад да се ради? Ништа, богами.
Као што су нас учили математику по црногорски: ништа у ништа згрувано са ништа заједно са ништа даје – ништа! Ништа је то саопштење на саопштење.
Ништа у црквено-народном сјећању неће остати од њега. Али, не варајмо се, оно има политичку тежину.
Од Ђедовог упокојења стално ми је на уму она народна пјесма:
„Турци су се осилили љуто,
Ђе је умро Владика Данило.
Погинуо Мићуновић Вуче,
Остаде ни земља без главарах.“
Владика Методије, ако ишта, мисли да би Алфа Вук био добар главар Црне Горе. Увјежбао се ваљда у Србији без Косова и Метохије. А и црногорски главари, право говорећи, подилазе ћутањем и трагичном извањско-вањском-спољном политиком, снијевању о Алфа Вуку као Методијевом идеалном Србу. Тако схватам да је владика Методије преломио између упокојеног духовног оца и актуелног политичког лидера.
Само што је остало она Антонићево пророчанство, које се лако може пренијети не само на Српску цркву, него и на институције Црне Горе, које се ионако једва опорављају од једног другог култа личности.
