Пише: Вук Бачановић
Почетком јула 2026. године власти Републике Српске закључиле су да је дошао историјски тренутак да се земља, након дугих и тешких борби са инфлацијом, одласком становништва, ниским платама, урушеним здравством, рупама по путевима, корупцијом, криминалом, бирократијом, јавним дугом и осталим ситницама које муче мање озбиљна друштва, коначно ухвати укоштац са једним далеко опаснијим противником: љиљаном.
Не било каквим, наравно. Само одређеним љиљаном. Оним, како је прецизно наведено, са „ратне заставе АРБиХ“.
Али не будимо наивни. Искуство нас учи да ниједна биљка није толико обична да јој се, уз мало добре воље и довољно државних печата, не може додијелити статус државног непријатеља.
А познато је да закон, када једном ступи на снагу, има особину воде: пронађе и најмању пукотину у разуму. У почетку уређује само оно због чега је донесен. Затим почне уређивати оно што никоме није пало на памет да уређује. На крају се сасвим природно заинтересује за иконографију, ангелологију и јерархију небеских сила.
Зато никога није нарочито изненадило када је Министарство након неког периода основало Радну групу за идентификацију спорних анђела.
Прва акција изведена је у једној старој православној цркви чију тачну локацију нећемо наводити ради деликатности самог поступка.
Командир полицијске екипе дуго је посматрао иконостас службеном лупом. Онда је полако скинуо наочаре, прочистио грло и озбиљно рекао:
„Ево га.“
„Ко?“
„Гаврило.“
Настаде мук.
Један млађи полицајац опрезно приђе.
„Шефе… можда није тај.“
Командир га погледа погледом човјека који управо свједочи урушавању правне државе.
„Како није? Пише лијепо: Гаврило.“
„Али… ово је арханђео.“
„А откуд ти знаш?“
„Па… пише и то.“
Командир узе лупу.
Заиста.
Испод је ситним словима писало: Арханђео Гаврило.
На тренутак завлада нелагода.
Онда командир одахну.
„Добро. Провјерите шта држи у руци.“
Криминалистички техничар попе се на мердевине.
„Немам добар угао.“
„Фотографиши.“
Шкљоц. Шкљоц. Шкљоц.
Послије петнаест минута сиђе сав ознојен.
„Шефе…“
„Говори.“
„Не можемо утврдити.“
„Како не можете?“
„Можда је љиљан.“
Настаде мук.
„А можда?“
„Можда је штап.“
Командир га оштро погледа.
„Човјече, је ли штап или љиљан?“
„Зависи.“
„Од чега?“
„Од угла.“
Одмах је позван дежурни вјештак за хералдику.
Погледао је фотографије.
„Дјелује као љиљан.“
„А дјелује ли сигурно?“
„Не.“
Позван је историчар умјетности.
„Дјелује као гласнички штап.“
„А сигурно?“
„Не.“
Позван је ботаничар.
„Дјелује као биљка.“
„А која?“
„Не могу се изјаснити док не видим полен.“
Позван је геометар.
„Предмет је усправан.“
„Хвала.“
„Али не могу рећи да ли је цвијет.“
Командир се ухвати за главу.
„Добро. Одузмите двери.“
„Зашто?“
„Да предмет пошаљемо на комбиновано ботаничко, хералдичко, иконографско и кривичноправно вјештачење.“
У року од петнаест минута стигла су два правника, три инспектора, један грађевински вјештак, комисија за комисију, поткомисија за комисију и човјек који је увијек присутан иако нико није сигуран зашто.
Царске двери опасане полицијском траком.
Један записничар диктира:
„На лицу мјеста затечено мушко лице са крилима. У десној руци гестикулира према небу. У лијевој руци држи предмет чији ботаничко-правни статус тек треба утврдити. Осумњичени се није опирао приликом фотографисања.“
У том тренутку приђе историчар умјетности.
„Господо, ријеч је о мотиву Благовијести. Ова иконографија постоји више од хиљаду година.“
Један правник подиже поглед.
„Прије или послије спорног периода?“
„Молим?“
„Морамо утврдити.“
„Али ово је Византија.“
„А гдје је то катастарски?“
Историчар умјетности покуша објаснити симболику љиљана, гласничког штапа, арханђела, оваплоћења, средњовјековне иконографије и теологије.
Правник га пажљиво саслуша.
„То је све врло занимљиво.“
„Хвала.“
„Али није предмет овог поступка.“
„Добро, а шта јесте?“
„Предмет.“
„Какав предмет?“
„Па предмет.“
„Али ви још не знате да ли је штап или љиљан.“
„Управо зато је предмет.“
За то вријеме двојица мајстора пажљиво одврћу шарке на Царским дверима.
Свештеник их збуњено посматра.
„Шта то радите, људи, буди Бог с нама?“
„Привремено изузимање.“
„Чега?“
„Двери.“
„А зашто?“
„Превентивно.“
„Од чега превентивно?“
„Да неко не уђе у цркву, види Гаврила са предметом који би евентуално могао бити љиљан и стекне утисак прије него што Комисија утврди који је то утисак.“
„А ко ће бити у Комисији?“
„То још не знамо.“
„Па ко се разумије и у право и у иконографију?“
Тишина.
Дуга.
Непријатна.
На крају се из посљедњег реда зачу тихи глас приправника:
„Можда да питамо неког историчара?“
Сви га погледаше са сажаљењем.
„Сине“, рече командир благим гласом, „кад би се закони почели примјењивати уз помоћ историје, симболике и здравог разума, чему би онда служиле комисије?“
Док су полицијска кола полако одвозила Царске двери на вјештачење, на лице мјеста стигао је и Савјетник министра за иконографско-безбједносна питања, човјек чија је службена дужност била да утврди разлику између свега што личи на оно што не смије личити ни на шта.
Из акт-ташне извади фасциклу.
„Господо“, рече свечано, „Министарство је припремило Привремено упутство за разликовање арханђела Гаврила од других Гаврила.“
Сви се примакоше.
Савјетник прочита:
„Уколико лице посједује крила, ореол или се налази у непосредној близини Пресвете Богородице, постоји основана сумња да је ријеч о арханђелу. Међутим, уколико у руци држи предмет који би могао бити љиљан, штап или нешто између, исти се доставља Републичком заводу за ботаничко-хералдичка вјештачења.“
Стари свештеник тихо рече:
„Дјецо… ако једног дана законом забраните симболе, мораћете забранити и њихова значења. А кад забраните значења, остаће вам само правилници.“
Нико није одговорио.
Комисија је већ била заузета разматрањем да ли ријеч „Благовијест“ у себи садржи елементе недозвољеног оптимизма.
