Пише: Вук Бачановић
Вијест да је турски војни оркестар Мехтер дефиловао Башчаршијом и наступао у Сарајеву не треба дочекати хистеријом и паником „од Турака“ која доминантно долази из српских и хрватских, али и бошњачких секуларних кругова. Сам опис догађаја каже довољно: ријеч је о војном оркестру османске провенијенције, везаном за јаничарску и султанску церемонијалну традицију, дакле не баш о дјечијем хору „Лептирић“ који је разгаљивао окупљене туристе.
Ипак, није сасвим неразумљиво када дио јавности у томе види и симболички проблем: постоје обиљежја шехидима повезаним с османским освајањем Јајца 1463, постоје наративи који шехиде везују за војску Мехмеда Фатиха који је окончао постојање босанске средњовјековне државе, а постоје и предшколске установе попут „Обданишта Султан Фатих“ у Новом Травнику, које се појављује и у службеном списку предшколских установа. Све то ипак не значи да треба покренути моралну панику с пратећом сиреном за „повратак јаничара“.
Треба бити интелектуално поштен и констатовати да култура некадашњег освајача или окупатора не мора заувијек остати оно што се површно и често са катастрофалним посљедицама класификује као „окупаторска култура“. Она то јесте у тренутку војне доминације, политичког потчињавања и институционалне присиле; међутим, кроз стољећа локалног живота, породичног памћења, језика, архитектуре, музике, вјерске праксе и свакодневних обичаја, она може постати дио домаће културе. Антрополог Хоми Баба би рекао да се култура не преноси као мртав пакет из центра империје према пасивној периферији, него настаје у међупросторима, кроз понављање, превођење, мимикрију, хибридизацију и локалну прераду.
Другим ријечима, империјални облик, када га преузме домицилно становништво, више није нужно чиста ознака туђе власти: он постаје нешто „скоро исто, али не сасвим“, дакле ново културно ткиво које истовремено памти поријекло и мијења значење. Српска апропријација крста са оцилима и византијског двоглавог орла показује управо то како империјални симболи, једном преузети, династички, хералдички и народносно прекодирани, престају бити пуки остаци византијске власти или културног зрачења и постају аутентични знакови српске државности, црквености и колективног саморазумијевања.
На исти начин као у српском случају апропријације византијске хришћанске симболике, османско насљеђе босанских муслимана није, како се то често увредљиво сугерише, државни талог пропале империје, него је дубоко повезано с исламом као универзалном религијом, која се не може свести искључиво на османску државу, политику овог или оног султана или јаничарски бубањ. Ислам босанских муслимана није напросто продужена рука некадашњег царства, него жива вјера, локално искуство и културни свијет који се у Босни обликовао вијековима.
Овдје се ваља присјетити и оне готово лабораторијски чисте хистерије која је у Сарајеву и Србији настала када су се, током студентских протеста, загрлили момак са шајкачом и дјевојка са хиџабом, па су вјерски фанатици, партијски телали и фабрички подешени ботови са обје стране Дрине у том најобичнијем топлом људском гесту препознали доказ смака свијета: она је за једне одмах постала „Туркиња“, он за друге „четник“, као да људи не носе одјећу, симболе, вјерске и културне знакове, него историјске кривичне пресуде на глави. У тој малој сцени видјело се колико је наше јавно мишљење заробљено у најпримитивнијој гебелсовској граматици: узмеш један знак, ишчупаш га из живота, историје, породице, вјере, завичаја и личног искуства, па од њега направиш потјерницу.
Ипак, истовремено је разумљиво да код немуслимана, муслимана који Османлије не сматрају блискима или секуларних људи различитог поријекла остаје извјесна нелагода када се управо војно-освајачки симболи те традиције представљају као сасвим неутралан фолклор.
Историјска сјећања у Босни, у недостатку заједничке културне политике у децентрализованој земљи, нису баш уредно сложена у музејску витрину како би их масе схватиле и ставиле на одговарајуће мјесто, већ ходају уоколо као изванредно честити домаћини с неријешеним имовинско-правним односима око сеоске међе.
Ако прихватимо да османско-исламско насљеђе није „окупаторски остатак“, а није, него и дио идентитета једног народа, зашто је онда још увијек готово мисаона именица да се у Сарајеву које претендује на то да буде главни град Босне и Херцеговине озбиљно разговара о нпр. Видовданској литији, или о враћању улица Вуку Караџићу, Петру Петровићу Његошу, хајдук Вељку или Милошу Обилићу? Говоримо о личностима без којих је – без обзира на природне контроверзе које се за њих вежу и које постоје у сваком плуралном друштву – тешко објаснити језик, књижевност, политичку имагинацију и културно памћење српског народа. Ако је Мехтер културна баштина и босанских муслимана, а нема никаквих проблема да то буде, онда ни Вук Караџић не може бити четврти коњаник апокалипсе с ћириличним букватом под мишком. Дакако, у том случају би Мехтер, као изнимно интересантан историјски, фолклорни и извођачки перформанс, морао бити добродошао и у Бањалуку и западни дио Мостара.
Тако би, наравно, морало бити у друштву које је заиста своје; али није у колонизованој земљи у којој компрадорске елите власт граде на производњи апокалиптичних сценарија и редукцији културе на племенски алармни систем. Пошто се ни о економији, ни о суверенитету, ни о стварном друштвеном развоју суштински не питају, преостаје им да глуме историјске чуваре сеоске рампе: они, ето, одлучују која ће капа, која улица и који одавно мртви пјесник добити дозволу за пролаз кроз њихову минијатурну царину страха.
Другим ријечима, ако желимо да Босна и Херцеговина заиста буде заједничко друштво, а не скуп разбијених фрагмената које на окупу држе међународни диктат, све оскуднији грантови и понеки амбасадорски фластер, онда принцип мора важити за све, посебно због тога јер је БиХ статистички једно од друштава са најмање инцидената на етничкој и конфесионалној основи на свијету. Или ћемо се сложити да све историјске културе у БиХ имају право на јавни простор на цијелој њеној територији, наравно без тријумфализма, понижавања, простаклука и симболичког гажења других, или ћемо коначно признати да свако заправо тражи плурализам само у склопу властите самодопадности. У том случају нема Босне и Херцеговине као заједничког друштва, него само три паралелна меморијална подручја која не веже ни заједничка електродистрибуција.
Зато би правило морало бити једноставно: или нека цвјета хиљаду цвјетова, или ништа. Али не тако да једни имају ботаничку башту, други хербариј, а трећи дозволу да постоје само ако пребивају дубоко испод непокошене траве, нити смрде нити миришу као да управо ту нису ни поникли.
П.С. Овај текст настаје усред врелог љета предизборне кампање, у тренутку када хулигански сервис Сарајева и Источног Сарајева, по уредно овјереној наруџбеници предизборних штабова, пали српске тробојке, отима заставе са љиљанима, шара их крстом са оцилима и онда се тим епским достигнућем – ниво: шести разред основне школе, велики одмор, критично запуштена дјеца – хвали по друштвеним мрежама. И све то у два града у којима људи живе, раде, купују, воле се, свађају се, лијече се и свакодневно циркулишу у десетинама хиљада без икакве апокалипсе, док им предизборни шамани са стране очајнички покушавају објаснити да би, за потребе кампање, било пожељно да се бар мало више мрзе.
