Пише: Вук Бачановић
Главни и одговорни уредник Побједе Ненад Зечевић изнео је у свом уредничком осврту више него занимљиво промишљање које се може сажети овако: Љетња школа „Гавро Вуковић“ морала је бити само под државном заставом, јер Гавро Вуковић није био било ко, него – замислите тог аргументацијског мермера – дипломата. Као да дипломатија значи да се човјеку из биографије мора хемијски одстранити све што не стаје у данашњу страначку брошуру од три реченице и још неколико скандалозних дисторзија историјских чињеница. По тој логици, дипломата није представник историјске државе у њеној пунини, него нешто између шефа протокола у хипермаркету и собног освјеживача националног идентитета: гдје се појави тробојка, он пусти аеросол уставне дезинфекције.
Дипломата не представља само оно што је у датом тренутку најмилије партијском нервном систему; дипломата представља државу у њеном трајању. А ако се на кући Гавра Вуковића, човјека који је био персонификација црногорске дипломатије у доба независности, не може наћи и историјска црногорска тробојка, онда не говоримо о протоколу него о малом музеју политичке панике са сталном поставком под називом: „Бјеж’те, људи, наишла историја.“ Вуковић је у публикацији саме Дипломатске академије МВП-а описан као дугогодишњи министар иностраних послова и „персонификација црногорске дипломатије“ свог доба. Да не говоримо да се ради о човјеку који Црну Гору никада изводио из српског историјског и националног корпуса; напротив, династију Петровић-Његош је видио као „једину у Српству“ која се није огријешила о „цјелину српског народа“.
И онда је најјачи аргумент да тробојка „не приличи“ јер је човјек био дипломата.
Па коме би онда приличила? Крипто-пророку који на Телеграму најављује финансијско спасење човјечанства? Дигиталном номаду који из кафића на Малдивима Балканце поучава радној етици? Инфлуенсеру који продаје курс „како постати алфа Црногорац у седам корака“, а живи с мајком у гарсоњери? Експерту за црногорску етногенезу из Дукљанске академије наука и умјетности?
Добро, њему заиста и не приличи.
Али, уозбиљимо се.
Ако је црвено-плаво-бијела тробојка била довољно добра да Устав Књажевине Црне Горе из 1905. препозна „народне боје“ као црвену, плаветну и бијелу, ако ЦАНУ-ов Лексикон дипломатије каже да је тробојка остала у употреби до 1918, онда је заиста фасцинантно како је одједном постала непристојна баш пред школом дипломатије. То је као да на семинару о Његошу из сале изнесете „Горски вијенац“, правдајући то одлуком да је написао и нека друга дјела.
Наравно не може се ићи у другу крајност и прихватати будаласти редукционизам да се стара Црна Гора може свести само на тробојку. Не може. Имала је и алај-барјак, и крсташ, и династичку, војну, поморску и народну симболику. Али управо је у томе ствар: стара Црна Гора није била стерилна канцеларијска фасцикла, него, као и свака друга земља, историјска сложеност. И зато је једнако неозбиљно тробојком брисати црвени алај-барјак као што је неозбиљно алај-барјаком протјеривати тробојку у политички азил. Само што се код нас историја најчешће не проучава, него се на њу насрне као нека врста идеолошке саобраћајне полиције на непрописно паркирано сјећање.
Посебно је урнебесно кад се све то представи као озбиљна државотворна хигијена. Министарство је, према објављеном допису, тражило да на Спомен-кући Гавра Вуковића за отварање школе буде истакнута само данашња државна застава, а затим је отварање завршило на Цетињу, иако је дан раније најављено у Беранама. Дакле, међународна школа дипломатије, осмишљена да говори о правилима, реалности и дијалогу, доживјела је панични напад пред историјском заставом државе чију дипломатију наводно слави. Дипломатски речено: одлична вјежба из рјешавања конфликата методом бјежања из Берана.
И ту долазимо до суштине: проблем није у томе што данашња државна застава треба да буде истакнута. Наравно да треба. Проблем је у томе што се од историјске тробојке прави вампир из подрумске тамнице идентитета, па се онда на њу баца бијели лук протокола. А та иста тробојка није била никакав илегални мигрант у црногорској прошлости. Нису од ње бјежали ни они црногорски суверенистички кругови којима Београд није био политичка мајка него историјски проблем. Тробојка се тек накнадно претвара у експонат за идеолошку дератизацију, јер је постјугословенска ДПС политичка машина одлучила да историја мора имати само једну боју, један кадар и једну дозвољену емоцију.
Вук Бачановић: Кратка историја народа који је случајно залутао у сопствену прошлост
Зато је текст о томе да школа „није требало да буде измјештена из Берана, али је морала бити само под државном заставом“ заправо савршен примјер редукционизма са печатом. На први поглед дјелује одмјерено: није требало селити, али ред је ред. А у преводу: историја је лијепа док не подсјети да Црна Гора није настала из ПР саопштења, него из слојева, ломова, симбола и противрјечности. То „али“ у реченици није везник; то је мали идеолошки цариник који на граници између прошлости и садашњости прегледа кофере Гавра Вуковића и каже: „Ово може, ово не може, ово је сумњиво, ово мирише на 1918.“ Гавро Вуковић је, управо као дипломата, представљао Црну Гору не као Пауер поинт презентацију из 2004, него као историјску цјелину: њене владаре, њене уставе, њене протоколе, њена племена, њене црвене алај-барјаке и њене црвено-плаво-бијеле народне боје.
И, на крају, ако Гавро Вуковић као дипломата није довољан да поднесе сву симболичку ширину старе Црне Горе, онда није проблем у тробојци, него у друштвеној неспособности да се поднесе сопствена прошлост. Дипломата није амбасадор амнезије, а његова кућа стерилна сала за уклањање историјских трагова, него мјесто на којем би се баш морало учити да Црна Гора није била нити може бити досадни једнообразни монолит из периода монументалног неокласицизма, односно нацистичке стерилизације њемачке прошлости, него друштво чија се историја не може свести на избор између двије патолошке неурозе: једне која хоће све да прекрије тробојком, и друге која када је угледа зове ватрогасце, егзорцисту и уредништво Побједе.
