Пише: Вук Бачановић
Једна од особености политичке биографије Мила Ђукановића јесте што се у њој прошлост не мијења под притиском нових сазнања, него нових потреба, тако да исти поступак, зависно од датума његовог помињања, може представљати родољубиви подвиг, хуманитарну интервенцију или најобичнију непријатељску подметачину. Према најновијем интервјуу Побједи, Мило је, наиме, деведесетих помагао из чисте човјечности. Коме? Комшијама, наравно. Није ваљда пристојно завиривати комшији преко ограде док му помажеш да преброди животне тешкоће. Уосталом, зар није крајње неукусно од човјека који вам се обрати за помоћ захтијевати да претходно објасни зашто му је потребна, чиме се бави и откуд толико лешева у његовом дворишту?
Ево на примјер Радован Караџић. Психијатар, пјесник, породичан човјек, Црногорац, нашао се у невољи. Милошевић му немилосрдно затворио границу, обуставио доток потрепштина, оставио га да пати. Шта је требало да уради племенити господар Мило? Да мирно гледа како му добар познаник и земљак пропада? Да назове и пита: „Извините, Радоване, а чиме се Ви заправо бавите у Босни?“ Па није он Удба! Човјеку треба помоћи, а не гурати нос у његове приватне ствари. Тим прије што се ни комшија Ратко Младић није могао похвалити нарочито сређеним животним приликама.
Зато је Мило 1997. поносно објаснио како је његова влада, криомице од Милошевића и Момира Булатовића, помагала Србе у Херцеговини и Републици Српској. Постоји и снимак. Није тада било вјештачке интелигенције, па се глас морао производити властитим гласним жицама.
Данас сазнајемо да је то била хуманитарна помоћ. И одмах све постаје јасно. Мило није помагао рат, него људе који су се, сасвим случајно, ратом професионално бавили. Као што хуманитарац не пита гладног за занимање, тако ни Мило није могао знати хоће ли његов камион завршити код неког честитог домаћина у Улогу или у логистици ВРС. Није човјек могао претресати сваки транспорт и провјеравати јесу ли у њему конзерве сардина или резервни дјелови за оклопна возила.
А тек комшија Аркан! Његов син Војин испричао је како су породице Ражнатовић и Ђукановић заједно љетовале на Краљичиној плажи и како је његов отац обећавао заштиту Милу. Међутим, какве то везе има? Породично љетовање није међународни кривични трибунал. Мило је могао познавати Жељка, а да га никада не упита шта ради кад заврши са годишњим одмором. Људи на плажи разговарају о температури мора, бранцинима и салатама од хоботнице, а не тамо о некој командној одговорности за најтеже ратне злочине у Бијељини.
Познанство, разумије се, само по себи није доказ да је човјек био упућен у биографске мрље својих познаника. Важни државни послови свакако су битнији од бављења таквим трицама и кучинама. А ако је већ тако, због чега би било непристојно послати телеграм саучешћа Милошевићевој породици? Ту Ђукановићева филозофија међуљудских односа достиже висине на којима се етика коначно ослобађа досадне обавезе да има икакве везе са историјом. Мило је, објашњава, Слободана дуго познавао, а овај је, што је нарочито важно, умро прије изрицања пресуде у Хагу. Дакле, историја није оно што се догодило и што је документовано, него искључиво оно што је суд стигао да овјери прије него што је оптужени издахнуо. Према тој узвишеној морално-правној доктрини која се може примјењивати само у случају Мила, а не било кога другога, наш племенити хуманиста могао је, без најмање гриже савјести, објавити и дирљив in memoriam Павлу Ђуришићу, с обзиром да стицајем историјских околности, никада није правоснажно осуђен.
Међутим, врхунац Ђукановићеве интелектуалне аутобиографије наступа када у своју корист за свједока позове Добрицу Ћосића: овај је, вели, објаснио да је лаж српски национални интерес. Ситна неприлика: Ћосић то никада није рекао. Чувени цитат је фалсификат, склепана прерада ријечи књижевног лика из Деоба и уопште се не односи искључиво на Србе. Али Ђукановићева ерудиција очигледно функционише по истој матрици као његово памћење: свака политичка трансформација доноси нови пречишћени текст.
Прихватимо ипак, макар експериментално, Миловог измишљеног Ћосића. Ако је лаж српски национални интерес, а Мило је 1997. био Србин и јавно се хвалио да је помагао Републику Српску, значи ли то да је лагао из патриотске дужности? Ако јесте, није помагао. Ако није помагао, данас говори истину. Али како знати да данашњи Мило говори истину када објашњава шта је онај тадашњи радио, ако је тадашњи, као савјестан Србин, могао лагати чак и о томе да лаже? Тако долазимо до величанственог закључка: једини поуздан свједок Милове истине јесте Мило, а једини овлаштени тумач Милових лажи, нажалост, опет Мило. Преостаје само да се коначно утврди којег од њих двојице треба саслушати.
