Пише: Вук Бачановић
Једна сцена из серије „Кожа“ Николе Пејаковића вратила ме је у ратно Сарајево мог дјетињства, у град у којем сам прерано спознао грозни колоплет начина на које човјек може пострадати од од другог човјека, међу страхове, лица и успомене које сам годинама носио у себи, вјерујући да сам с њима одавно научио живјети. Али та сцена није само узбуркала бол који је вријеме положило негдје на дно памћења. Напротив, у њој је било нечег дубоко, библијски ослобађајућег.
Слободан Милошевић, Бобо, кога игра сам Пејаковић, сједи насупрот Зуклићу, човјеку који му је током рата у Сарајеву убио родитеље. Зуклића игра Адмир Гламочак, чији глас подрхтава од очаја и кајања, као да се у свакој изговореној ријечи поново ломи под теретом злочина с којим годинама не успијева ни живјети ни умријети. Између њих су године шутње и двоје мртвих људи. И нешто што је теже од свега што се може изговорити, а што обојица, сваки на свој начин, носе откако су се њихови животи неповратно укрстили.
Зуклић прича како је граната Војске Републике Српске пала пред њихову зграду, на игралиште, међу дјецу која су се играла, користећи један од ријетких тренутака у којима им је рат допустио да буду дјеца, и убила, међу осталима, и његову кћер. Описује раскомадана тијела, родитеље који очајнички дозивају своју дјецу и тренутак када му се од бола помрачио ум. Отишао је по нож, попео се у комшијски стан и избо Бобине родитеље. Најприје оца, затим мајку. Двоје људи који му ништа нису скривили, али су уму човјека који је управо држао мртво дијете у рукама представљали имагинарне Србе који морају бити кажњени. Нису стигли ни ријеч да изговоре. А онда, послије толиких година, сједећи пред њиховим сином, након што је описао како му је жена умрла од жалости и како је остао сам на свијету каже: „Ја све ове године само тебе чекам.“ У тој реченици сабрано је све што је остало од његовог живота: кривица која не пролази, вријеме које је не лијечи и ишчекивање човјека који има сваки разлог да га убије.
Вук Бачановић: Академик Бацковић и историја као оставински поступак
И ту Пејаковић и Гламочак, изванредном снагом свог глумачког талента, постижу нешто што умјетности врло ријетко полази за руком: да се сва страхота почињеног злочина сачува у својој истини, а да се с душе онога ко га је починио ипак почне скидати терет кривице. Јер мртве ништа не може вратити, али Зуклићева исповијест враћа у живот нешто што се чинило једнако неповратно изгубљеним: унесрећено људско биће у убици. Јер Бобо пред собом више не види само човјека који му је убио родитеље, него и човјека који је већ годинама осуђен да живи с оним што је учинио. И одлучује да му опрости. Одбија да њихова смрт постане разлог за још једну. Ништа од онога што се догодило не може се исправити, али се веће зло још увијек може зауставити. Помислио сам тада да је Пејаковић написао једну од најхришћанскијих сцена наше кинематографије. Не само због тога што се у њој Јеванђеље просто проповиједа, већ због тога што се догађа.
А онда гледам Кољу Пејаковића у емисији „Док анђели спавају“. Објашњава како је подршку Александру Вучићу некада потписао десном руком, а сада би објема. Потом препричава расправу с политичким неистомишљеником, којем замјера што се нашао у истој колони с онима који би, наводно, од цркава правили диско-клубове, одвајали Војводину, пљували владику Николаја и допуштали да српска тијела плутају Савом. Човјек који је у свом дјелу успио разумјети убицу сопствених родитеља сада политичког противника своди на саучесника у свим замисливим злочинима против Бога и народа. Умјетник који је проникнуо у најстрашније дубине људске несреће одједном проговара језиком партијског пропагандисте, којем је за разумијевање туђих увјерења довољна оптужница састављена прије саслушања.
Иза приче о претварању цркава у ноћне клубове стоји изјава новосадског професора Динка Грухоњића, који је својевремено говорио о сквотирању храмова и њиховом претварању у пабове. Али какве то везе има са студентима који су устали против неправде послије погибије шеснаест људи под новосадском надстрешницом? Грухоњић није њихов вођа, није овлашћен да говори у њихово име, нити постоји доказ да је студентски покрет прихватио његову идеју о пренамјени храмова. Напротив, студенти су се изричито оградили од покушаја да било ко мимо пленума наступа као њихов представник. Али Кољи је довољно да неко с неким дијели противљење Вучићу па да му припише и сва остала увјерења. Тако се побуна против корупције, насиља и институционалног бешчашћа претвара у наводну завјеру против православља. То је чисто пропагандно подметање, утолико мучније што долази од човјека који је у умјетности показао колико разумијевања захтијева суд о другом људском бићу.
Посебну драж свеколике површности овом идеолошком расуђивању даје Борис Дежуловић, који је с другог краја политичког видокруга у православним крстовима на студентским протестима препознао поуздан знак националистичког назадовања. Тако су студенти доспјели пред два суда: за Пејаковића су сумњиви јер би, наводно, од цркава правили дискотеке, а за Дежуловића јер те исте цркве поштују. Један би их бранио од њиховог непостојећег безбожништва, други ослобађао од њихове стварне побожности. Између та два ревносна испитивача идеолошке исправности стасава генерација која је успјела да приближи шајкачу и хиџаб, Студеницу и Нови Пазар, православну молитву и солидарност с комшијом муслиманом. И, што је за обојицу изгледа најнеподношљивије, да све то учини без њиховог благослова, доказавши да људско биће може бити слободно и прије него што му вишедеценијски неприкосновени истинолози додијеле дозволу да то постане.
Зато ме Кољине изјаве не љуте колико растужују. Не могу повјеровати да човјек који је написао Бобину и Зуклићеву исповијест не зна колико су опасна таква разврставања. У његовој умјетности човјек је бесконачно сложено биће. У политичком говору постаје наљепница. У „Кожи“ убица добија право да исприча своју несрећу. У телевизијској расправи противнику се, практично, одузима право да буде ишта осим актера унапријед одређене пресуде.
Али вријеме, на срећу, има више милости према умјетницима него што они понекад имају достојанства пред властодршцима. Тако је Абдулах Сидран могао до миле воље препричавати јуначке подвиге Алије и Бакира Изетбеговића, који у „стојадину“ неустрашиво пркосе снајперима у сарајевском насељу Добриња, при чему су се у каснијим свједочењима мијењали и број аутомобила и распоред путника, као да је смијешна политичка легенда, за разлику од историјског догађаја, имала право на допунска снимања. Па ипак, Сидрана ћемо памтити по „Сјећаш ли се Доли Бел“ и његовој поезији и прози, а не по препричаним чудесним знамењима династије Изетбеговић или његовим неукусним објавама на друштвеним мрежама. Јер оно што умјетник створи за људе надживљава и њега и господаре којима је повремено налазио разлога да недостојно служи.
Такву „милост“ времена прижељкујем и Пејаковићу. Да генерације које долазе у Србији и Босни и Херцеговини одрастају уз „Месо“, „Кости“ и „Кожу“, уз његову музику, а не уз срамне панегирике „предсједнику свих Срба“. Да га памте по лику човјека који је смогао снаге да схвати трагику убице својих родитеља и опрости му, а не по умјетнику који својим политичким противницима не само да није умио опростити то што другачије мисле, већ их је свјесно оклеветао.
Јер није најтужније када велики умјетник изговори нешто недостојно сопственог дјела. Тужније је када у том дјелу већ постоји сва мудрост која му недостаје у животу, а он је не препознаје, или због неког разлога не жели препознати. Када својим јунацима подари мјеру чојствености до које сам више не успијева да се уздигне.
Зато бих волио да Коља, прије него што се препусти „милости“ наступајуће вјечности још једном погледа сусрет Бобе и Зуклића. Не како би се дивио ономе што је написао, него да саслуша оно што је, можда и не слутећи, сам себи поручио. Да поново види човјека који је пред убицом својих родитеља пронашао оно што је њему, када су у питању људи који само траже правду, тако тешко пронаћи: разумијевање и солидарност са угњетаванима.
И да најзад допусти да његово најбоље дјело нечему научи и свога творца.
Извор: Портал Зета
