Пише: Зек Фридман
Одговарајући на катастрофална државна насиља у XX веку, читав низ романа понудио је идеал повлачења у приватни живот. Како се побунити у роману 1984? Пишеш дневник и заљубиш се. Након катаклизмичког неуспеха утопијске политике, интелектуалци су бранили неприкосновесност индивидуе и тврдили да се слобода налази у личном испуњењу. Ако је Стаљин назвао писце “инжењерима људске душе”, онда би ваљани антикомунистички аутори требало да се уздрже од покушаја да се мешају у људски дух у свој његовој неуништивој, антиисторијској лепоти и уместо тога да се радују људској несавршености. Писци од Замјатиновог романа Ми, укључујући мигранте који беже из Совјетског Савеза, од кичасте Ајн Ренд до естете Набокова, сматрали су индивидуу противотровом за такозвану тоталитарну државу – и Американци су то прихватили.
Совјетски писац Андреј Платонов је другачији. Он описује стаљинизам као неуспешан пројекат, али не из разлога које бисте очекивали. Имамо заједнички наратив о писцима, посебно дисидентима у репресивним земљама. Они пишу да би изразили себе, да би побегли од обмане у име личне слободе. Платонов је антиутописта који није либерални хуманиста. Остао је посвећен тоталној трансформацији света с искреношћу која је данас незамислива, али је заговарао човечију власт над људском душом. Други начин да се буде антиутописта је да се укаже на друге утопије.
Читање Платонова подсећа на алтернативе френзеновским инсистирањима на правим људима, правим осећањима, правим животима. Његова проза спаја жаргон и бирократски језик с библијским призвуком и фолклорним надреализмом, као да је пуштена с државног врха и погрешно преведена од стране људи на периферији. “Тешко народу на чији језик Андреј Платонов може да се преведе” изјавио је Јосиф Бродски. Ова карактеристика “марксизма-лењинизма као другог језика” на први поглед подсећа на идеју тоталитарног уништавања језика коју познајемо из Орвеловог новоговора, али се испоставља као нешто сасвим другачије. Језик Платонових романа је чудан јер је природа совјетске субјективности била таква.
Узмимо увод у његово најпознатије дело Укоп: На дан тридесетогодишњице свог приватног живота, Вошчев је био отпуштен из мале фабрике машина где је стицао средства за своје постојање. У образложењу за његов отказ било је наведено да је удаљен из производње због слабљења снаге у њему и промишљености усред општег темпа рада.
Дакле, човек је добио отказ због кривинашења? На први поглед би се могла видети бездушна бирократија која ограничава људске могућности у име утопијског пројекта у којем нема места за стварне људе. Али високи стаљинизам из 30-их година није служио само за озбиљно ефикасне стахановце који су се концентрисали на надмашивање квоте производње сировог гвожђа. Друг Стаљин је желео да будете срећни. Совјетско руководство је након првог петогодишњег плана тврдило да је први корак, “елиминација капиталистичких елемената”, завршен. Сада је било време да се створе нови људи – лепи. “Живот је постао бољи, живот је постао веселији,” гласио је један слоган, понављан широм Совјетског Савеза и окачен на капијама парка Горки, како би позвао Москву да изађе и забави се. Невероватно изобиље које је буржоазија задржавала за себе биће подељено целом радничком народу. Москва ће бити осветљена сјајније него било која буржоаска престоница, испуњена елегантном и веселом пролетерском младости. Биће као капитализам, само боље.
Посебност Платонова проистиче из његовог учешћа у овом пројекту – што је нешто што његово дело разликује од конвенционалних критичара комунизма. Он испитује оно што је страно нашем сензибилитету. Која је тачно сврха приватног живота када се чине велика дела? Како би читаоца могло да занима сањарење и неки насумични странци док се око њих вратоломном брзином гради читаво друштво, какво свет никада није видео? Ипак, Укоп је прожет осећајем да ово ново место никада неће бити пронађено. Како књига одмиче, планови за величанствени пролетерски дом расту, али рад на њему постаје све бесмисленији, а ликови тону у досаду и све бруталније насиље.
За разлику од својих савременика као што су Михаил Булгаков или Данил Хармс, Платонов је из радничке класе писао о револуцији изнутра. Након што се окушао у писању, Платонов се посветио изградњи социјализма. “Више нисам могао да се бавим контемплативном делатношћу као што је књижевност”, рекао је. Његови пројекти мелиорације тла су исушили хиљаде хектара мочварног земљишта. Али затим се вратио књижевности, приказујући совјетско друштво у ономе што је званична формулација социјалистичког реализма називала “револуционарним развојем.”ж
Исидора Секулић: Дјело Достојевског није литература, него чудо
Суочавајући се с све већим тешкоћама са властима – највиши совјетски књижевни критичар, под својим псеудонимом Стаљин, назвао је Платонова “смећем” – није одустајао од покушаја да буде објављен, с понеким успехом, али с више одбацивања, и умро је 1951. године од туберкулозе коју је добио од свог сина, који је био послат у гулаг. Његова новела из 30-их Срећна Москва пронађена је, збуњујуће недовршена, тек касних 80-их у државним архивима међу пишчевим документима, који су били сортирани, према речима његовог преводиоца “не према датуму или књижевном жанру већ једноставно према величини страница које је Платонов користио и томе да ли су биле празне, у линије или квадратиће.” Ова прича о постању се чини одговарајуће платоновском: у складу је са његовим инжењерским наглашавањем физичке стране постојања. Књижевност се прави од сирових материјала, до тачке када њихова материјалност превазилази њихове “књижевне” елементе.
У Срећној Москви, Платонови ликови на почетку нису способни да замисле већу срећу од учешћа у трансформацији коју је комунизам обећавао. Онда скрећу с тог пута у правцу приватног живота. Ипак, за њих то не представља ослобођење, већ огромно разочарање.
Насилност совјетског друштва се ретко наговештава у Срећној Москви. Наместо тога налази се Платоновљева критика стаљинистичког кича. Лепотица, која је у сиротишту након револуције добила име Москва, пење се на лествицама совјетског друштва. Име Москва је везује за традицију женских алегоријских фигура које представљају град или народ, али Платонов неће ту повезницу учинити превише очигледном. Москва уписује у ваздухопловну школу и постаје бриљантан и храбар падобранац. Труди се до крајњих граница и не прелази их — “али граница је била много даље него што су људи мислили, а Москва их је стално померала још даље,” као добри совјетски инжењер. Она је загонетна и незадовољна. Мушкарци се заљубљују у њу, а она се досађује. У сценама ноћног плеса има неког комунистичког џеза, где уз “неку луду европску музику са центрифугалним силама (…) готово сваки присутан мушкарац је питао [Москву] за плес, налазећи у њој нешто што је изгубљено у њему самом.” Али једног дана, она запали цигарету током лета и изазове пожар. Након тога, отпуштена је из ваздухопловства и пребачена на канцеларијски посао, где види другу страну совјетског живота. У скученим заједничким становима суочава се са сталним оскудицама. Касније се придружује тиму који гради величанствени московски метро и ломи ногу у једној несрећи.
Личне и еротске авантуре Москве воде је међу мушкарце од којих сваки представља неку карактеристику новог друштва. Хирург Самбикин и инжењер Сарториус траже технологије душе.
У утопијском заносу настоје да трансформишу људску природу, замишљајући већу, колективну трансцеденцију којом би се превазишло нејединство постојећег живота. Самбикин ради у експерименталном медицинском институту и тражи супстанцу у лешевима која може донети бесмртност. Он истражује физичко место душе, питајући се да ли би оно могло да се налази између несварене хране и измета у цревима. Док Самбикин размишља о измету, Сарториус се бави гнојем:
Било је од суштинског значаја разумети све, јер или ће социјализам успети да продре у најскривеније дубине људских унутрашњости и очисти гној који се акумулирао кап по кап у сваком веку, или се ништа ново неће десити и сваки становник Земље ће отићи да живи сам, чувајући ово страшно тајновито место душе на сигурном и топлом унутар себе, како би поново зарили зубе једни у друге у похотном очајању и претворили површину Земље у усамљену пустињу у којој последње људско биће плаче.
Ипак, ликови стваралаца у Срећној Москви скрећу с пута тражења целовитости због врло индивидуалистичких циљева, одбачених у њиховим грандиозним визијама. И Самбикин и Сарториус опсесивно се заљубљују у Москву. Али оно што би у другом роману био пут ка ослобођењу, за Платонова је само губитак. Љубав не даје њиховим животима смисао којим би заменили празнину и лажи државе; уместо тога, обична љубав се показује као страшно мала у поређењу са комунизмом. Самбикин се одлучује да се дистанцира од Москве “како би могао да остане по страни и реши проблем љубави у целости.” Москва и Сарториус имају секс и слажу се да се тиме “не постиже” оно што су желели. “Љубав не може бити комунизам”, каже Москва. “Размишљала сам и размишљала и увидела сам да једноставно не може. Вероватно би требало волети – и ја ћу волети. Али то је као што се једе храна – пука потреба, то није главни живот.” Сарториус размишља о томе и закључује да “љубав која долази са загрљајима доноси само дечју, блажену радост и не доприноси решавању задатка да се људи уведу у мистерију заједничког постојања.” Уместо да љубав доведе људе до истине коју идеологија скрива, идеологија се показује у много бољем светлу.
Роман се завршава трансформацијом која надмашује све што је замишљено под Стаљином. На крају, осакаћена и разочарана, Москва се не повезује са бриљантним генијем већ с огорченим пензионером по имену Комјагин, који преживљава као милицијски волонтер који наплаћује казне. Њих двоје се стално свађају: “Крадеш време од Државе!” Сарториус посећује Москву касно једне ноћи, након што је Комјагин очигледно умро од смрзавања. Након кратке среће од више “загрљаја”, Сарториус “схвата да љубав потиче од сиромаштва друштва, универзалног сиромаштва које још увек није елиминисано и које значи да људи још увек нису способни да пронађу било какву бољу, узвишенију судбину.” Гледа у град и изјављује сам за себе: “Шта сам ја сам? Морам постати као град Москва.” Сарториус затим схвата “да жели да живи живот који припада странцу, а не њему самом.”
Прво, замислите такву реченицу написану у неком скорашњем америчком роману о, рецимо, урбаној усамљености или аномији предграђа. У том случају, реченица би црпела своје значење из америчке идеологије индивидуалног идентитета и звучала би иронично: тако је тужно што сјајни животи других увек делују већи од сопственог. Овде је сасвим другачије: Сарториус боље интерпретира реторику универзалног братства социјализма него власти. Он жели да се удаљи од од стаљинистичке државе и доведе социјализам до његове логичне последице. Дакле, Сарториус заправо преузима туђи живот. Купује фалсификовани пасош у којем стоји да је сада радник по имену Груњакин, а Платонов почиње да га назива тим именом. У последњих десет страница оставља обе Москве зарад пасивног живота чувара у малој фабрици у предграђу.
Да ли овај пад у заборав представља комунизам? Тешко је рећи. Историчар Јочен Хелбек, у студији о дневницима писаним под Стаљином, затиче људе људе који раде на стварању нових себе. Траже прочишћење, мучени могућношћу да за њих нема искупљења због њиховог класног порекла. Тешко је не осећати сажаљење према овим писцима дневника; криве себе, а не спољњи свет за њихов неуспех у постајању оним што би требало да буду према совјетској реторици о друштвеном животу. Као што Хелбек показује, ова заповест је довела до сталне анксиозности – не само због претње службама безбедности, логорима и надолазећим чисткама, већ и од сумње у себе, унутрашњег немира и кривице. Свака оклевајућа помисао значила је да ако комунизам не успе, то је због вас.
Ови дневници нису ни најмање једнозначни документи о совјетској субјективности, али објашњавају како је покушај да се постане идеална индивидуа под таквим идеолошким условима уједно био и део пројекта уништавања себе као појединца. Нова материјална база социјализма требало је да мења људе, али су људи морали активно да учествују у тој трансформацији. Грађани су требало да одстране капиталистичке остатке из своје свести, баш као што је стаљинистичка држава одстрањивала рушитеље и саботере. Сопство није било нешто што се “проналази” или “открива.” Било је нешто што се прави. И то не у смислу самосталног стварања човека. Прави се као што се производи у фабрици. Прави се баш као што се гради социјализам. Ови дневници – далеко од дневника Винстона Смита (главни јунак романа 1984, прим. прев.) – нису били специјална, тајна места за индивидуално креативно изражавање, већ пећи за изливање новог, преправљеног сопства. Уместо сукоба између монолитне државе и појединца, ово је сукоб унутар појединца да постане део заједничког пројекта.
Удаљавајући се од писаца ових дневника, Платоновљеви ликови не жале због деструктивности коју је изазвао покушај трансформације човечанства. Они желе да се оде још даље. “Интервенисаћемо у оно што лежи унутар човека,” обећава Сарториус. Онај ко слуша може бити уверен: “Сада су се најбоји инжењери прихватили задатка преобликовања унутрашње душе,” мисли он, на трагу Стаљиновог описа писаца као “инжењера душе.”
Прича коју Платонов овде износи иде чак и даље од званичног социјалистичког реализма. Платонов верује у бољи комунизам, праву колективну трансценденцију, а то је оно што је Стаљин уништио. Као што је дао наду да технологија или секс могу повезати људе, совјетски комунизам је дао велика обећања и затим није одмакао далеко у њиховом испуњавању. (Замислите како би се то могло извести данас: можда романом о лажним обећањима друштвености које прокламују друштвени медији, а који и даље негују сан о “сингуларности” као лепој, али недостижној идеји, ликом који не може да се ослободи свог улагања у њено трансцендентно значење.)
Платоновљев одговор био је да литерарно обради стаљинистичку метафору: уместо писаца, зар не би било боље имати стварне инжењере који раде на души? У есеју из 30-их укљученом у издање Срећне Москве коју је објавио Њујорк ривју Бук класик, “О Првој Социјалистичкој Трагедији,” Платонов пише: “Сам човек се мења спорије него што мења свет.” Ова трагична инкомпатибилност наводи га да се позове на “креативне инжењере људске душе,” како би “спречили опасност да људска душа далеко заостане за технологијом.” Уместо снатрења о љубави, боље је покушати да се иде укорак са машинама. Стаљинизам, имплицира он, нуди само мајсторе душе. Он се поиграва идеалом социјализма духа док постојећа утопија — отмена и сјајна Москва са монументалном архитектуром и добро образованим радницима — никада није могла да задовољи жељу. Читајући Платонова, инжењери душе звучи мање као зли новоговор, а више као позив у фабрику где људи могу да произведу своје сопствене судбине.
Извор: Глиф
