Пише: Вук Бачановић
Нека ме назову и дођу на разговор, ја ћу њима рећи. Онај Кенеди је говорио у Загребу: како било да било Хрватске нећемо дати. Али мени није до ове Хрватске, него до цијеле. Рећи ћу ја њима. Дрина је граница а ви се чувајте. Не видим другог…
(Јурај Шутеј, бивши министар Демократске федеративне Југославије, учесник у склапању споразума Цветковић-Мачек у разговору са Фрањом Туђманом 1975.)
Постоји једна стара и фатална заблуда међу остацима остатака становништва једног те истог језика које још увијек живи између Бихаћа и Прохора Пчињског и Суботице и Херцег Новог и која је тешко искорјењива попут влаге у зидовима нискоквалитетних вишеспратница које за српску и бошњачку сиротињу гради грађевинска мафија у Источном Сарајеву. Та заблуда гласи да народи могу имати само једну постјугословенску отаџбину, једну „матичну“ тачку, док су сви остали простори на којима живе, ако већ не нека врста привременог боравишта, дијаспоре или туђе земље, а оно територија која је секундарна до мјере да се рачуна у категорију: препустиво душману. Та заблуда је скупо коштала, нарочито Србе и Бошњаке, али и националне Црногорце и сваки пут кад се понови, остави за собом исто: раздор, слабост и трајно неповјерење међу онима који су најупућенији једни на друге.
Како сам већ детаљније образложио у прошлоседмичном тексту, за Србе је, дугорочно гледано, била штетна идеја да је Србија њихова једина матична земља. Јер Срби у Босни и Херцеговини и у Црној Гори нису никаква дијаспора, већ аутохтони народ са политичком судбином која једнако везана за Србију као и за друге народе са којима живи – посебно бошњачки, с којим је и даље најиспреплетенији. Оног тренутка када се прихвати да је „матичност“ искључива, а не вишеструка, ти простори се, посебно у стању колонијалне потчињености коју живимо дуже од 36 година, нужно претварају у периферију, а људи у популацију која ће најприје постати залог политике очувања матице.
Идентично важи и за Бошњаке. Ако се Бошњацима не допушта – или ако сами себи не допусте – да им отаџбина буде подједнако и Босна и Херцеговина, и Србија, и Црна Гора, онда се и они своде на политичку сирочад власти у Сарајеву, која се тим чином полузванично признаје као ексклузивно бошњачка, а не свих народа Босне и Херцеговине.
Вук Бачановић: Због чега Срби морају бити најбољи Црногорци и Босанци?
На сарајевској конференцији „Геополитичке промјене и позиција Бошњака на Западном Балкану“ то је изречено на један огољен начин ријечима Кенане Струјић Харбић, посланице у скупштини Црне Горе: „Срби у Црној Гори имају иза својих леђа Србију, Албанци двије државе, Хрвати имају двадесетчетворосатну комуникацију, а Бошњаци су препуштени сами себи. Бошњаци у Црној Гори са матичном државом немају комуникацију ни на мјесечном нивоу.“
Баш да се будућност било које од постјугословенских заједница одређује картом позадинских сила – и што је најгоре прихватањем реалитета да ствари морају функционисати баш тако. Јер ако се политичка судбина Бошњака у Црној Гори сведе на то да су они народ који чека ред на шалтеру неке „матичне државе“, онда се Црна Гора почиње замишљати као држава састављена од народа који имају залеђине негдје другдје, па се њихови интереси на њеној територији додирују само по сили прилика. Таква држава не почива на заједничкој судбини – баш као што и она не почива на истој таквих судбини околних језички и културолошки сродних држава – већ се, баш као и Босна и Херцеговина, пројектује као буре барута.
Зато реченица о „матичној држави“ мора бити изговорена опрезно. Ако је Босна и Херцеговина једина матица Бошњака, шта су онда Бошњаци у Црној Гори? Гости? Људи који чекају „воз који неће доћи“? Или су, као и Срби у Босни и Херцеговини и Црној Гори, народ који је ту одвајкада и чија се политичка права не могу сводити искључиво комуникацију са Сарајевом, посебно са свим проблемима које само Сарајево има? Ако Црна Гора настави изгледати као простор „народа са залеђинама“, држава у којој се интереси додирују само кад морају, онда је њено крваво растакање већ уписано у формулацију. Јер држава не може функционисати као хотел у којем се народи мимоилазе у ходнику, свако са својим пасошем „матице“, него заједница која гради унутрашњи договор.
Скуп у Сарајеву отворио је важно питање геополитичких промјена и положаја Бошњака, али одговор не може бити повратак на логику уских матица и далеких периферија, ма како јој се декларативно изражавала привремена лојалност. Он мора бити шири и зрелији: признање да су судбине Срба, Бошњака и националних Црногораца и даље испреплетене до мјере да се више не могу раздвајати без катастрофалне штете по све.
Алтернатива не може бити јаснија: Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина заједничка су заједничка отаџбина свих њихових народа и то у новим геополитичким околностима мора бити камен темељац њихових међусобних односа. У том смислу српско-бошњачко-црногорски споразум није крик југоносталгије, већ и хладне политичке памети: договор да Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора буду најближе савезничке земље, које свјесно уклањају из својих политика све оно што другога слаби, понижава, потиче колективне страхове и трансгенерацијске трауме.
Овај простор је већ довољно пута искусио шта значи када се елементарна памет замијени пропагандно произведеним инатом, а договор вјечно одгађа у име тобожњих принципа који немају никакве везе са елементарним заједничким интересом. Резултат никада није, нити је могла бити чиста побједа једних и коначан пораз других који се непрестано најављује и готово религијски очекује, али никада не долази, него понављање истих потпуно аутодеструктивних грешака, што значи све мање људи, све мање повјерења, све мање времена и све убрзаније путовање у заједничку пропаст.
