Пише: Милорад Дурутовић
Недавно објављена књига „Огањ и келија: Поема о Светом Василију Острошком“ (Лагуна: Београд, 2024) Владимира Кецмановића могла је, можда, у првих мах доћи као изненађење и у тематском и у формално-жанровском смислу за сваког читаоца који иоле прати рад овог аутора. Кецмановић је превасходно аутор урбаног сентимента. Међутим, ако се присјетимо, није баш први пут да овај писац показује литерарно интересовање за теме и личности српске и хришћанске историје. Једном је то урадио у коауторству са Дејаном Стојиљковићем у трилогији „Немањићи“ („У име оца“, 2016; „Два орла“, 2016; „У име сина“, 2017). С друге стране, Кецмановићева изразита склоност да своје прозне текстове обликује специфичном синтаксом и парцелацијом текста која умногоме подсјећа на поезију прије наводи на помисао да се од њега једно пјесничко дјело управо очекивало.
Већ поднаслов ове најновије књиге одаје природу жанра, али чак и летимичан поглед на књигу прије неголи „поему“ открива доминанцију неких других жанрова. Пјеснички посматрано „Огањ и келија“ најприје функционише као молитва. Књига тако и почиње, пролошким и молитвеним обраћањем Господу: „А било их је, Господе мој// Тринаест на земљи/ и дванаест на Небу// Један у паклу/ И један на Голготи// А било су и биће јер јесу/ Једно кад скупиш три прста// Као васколико зрно соли“. Молитвени стихови континуирано се варирају све до краја књиге, на чему ће се и доцније задржати. Но, за статус жанра оквир има посебан значај. Док нам цитирани (уводни) дио одмах сугерише једну интенцију, којом аутор смјера да свој текст постави у шири хришћанско-космолошки контекст од оног који је најављен насловом књиге, дотле фанилни дио књиге – „Пламен земаљски, огањ небески/ Свети на земљи кости/ И на Небо узноси душу/ Оца Василија – књигу затвара у складу са оним што и жанровски посматрано јесте основни дискурс књиге, а то је хагиографија (житије; acta martyrum). Према томе, између топоса општије, универзалније, хришћанско-космолошке провенијенције смјештена је пјесма-прича (поема) о великом православном и српском светитељу, који је поштован и међу припадницима других вјера, на чему аутор инсистира у књизи више пута. Кецмановић обликује лирским средствима хагиографију – животни пут једне историјске личност, једног свеца који прелази свој унутарњи пут од Стојана Јовановића до Светог Василија Острошког.
Премда жанр житија није лишен пјесничких елемената, доминацију лирског казивања у књизи „Огањ и келија“ потребно је разумјети као умјетнички продуктивно одступање од конвенција средњовјековног жанра. Кецмановић напушта хагиографско задржавање на биографским, хришћански важним детаљима из живота светога да би „житије Светог Василија Острошког“ градио метафорама и пјесничким сликама. Али још то не значи да писац напушта уобичајену житијну схему. У животпису светог стоје „кратки, најжнужнији подаци о пореклу мученика или о неким околностима његовог живота пре мучеништва“, који „брзо уступају место сажетој причи о његовом хватању, мучењу, понудама да се одрекне своје вере и храбром држању, којим се сводичи трајна вредност хришћанског убеђења у победу Христа над смрћу и сваким болом“; те даље, како каже Димитрије Богдановић у „Историји старе српске књижевности“, „сам светачки живот и смрт, као и посмртна чудеса, треба да наведу читаоца на мисао да је Бог ՚славан у светима својим՚“. Свега тога има и у књизи „Огањ и келија“. Другом приликом било би занимљиво испитати којим од тих општих и пратећих мјеста хагиографског жанра Кецмановић даје приоритет. Чини се да је најважније испитати ефекте лирског набоја, јер то може довести закључака од далекосежног значаја. Први је да се један стари и тако специфичан средњовјековни жанр може успјешно профилисати (модернизовати) за потребе савременог читаоца. Друго, помоћу лирског елемента појачава се ефекат онога што се може сматрати средњовјековним схватањем Апсолута, сакралног, трансцендентног, а то је чин слављења а не тумачења Божије творевине. Отуда, кроз молитвеност Кецмановић развија једну такву религиозност те се без претјеривања може рећи да се приближава нечему што се у западњачкој теолошко-филозофској пракси назива постмодерним богословљем, које се, опет, конституише кроз посебну дисциплину: теопоетику.
Владимир Кецмановић написао књигу о Светом Василију Острошком
„Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Западне самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурализма. 2) Улазак у тему неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота“ (Лазар Нешић: „Теопоетика: сасвим кратак увод“, ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1190, 15. октобар 2016).
Овако конципирана, теопетика јесте одговор на западну кризу идејности, на западу својствену интелектуалну гордост. Можда може бити схваћена као и као постмодерна жеђ за новим. Но, како нема ничег новог под сунцем, осим нас, ми знамо да родоначелници ове теорије, амерички теолози Стенли Хопер (Stanly Hopper) и Амос Вилдер (Amos Wilder), нијесу открили ништа што није било познато светоотачкој традицији, поготово исихастичкој традицији. Тражење минималне количине ријечи, скоро тиховање, одликује и ову поему Владимира Кецмановића. И даље, „Поема о Светом Василију Острошком“ заиста јесте грађена у тепоетском маниру, који одбацују метафизику и филозофску интерпретацију а преузима слављење, да подвучемо још једном: не тумачење или ре-интерпретирање вјечних, божански, светих чињеница.
Душа га је водила да оде далеко
Не би ли боље упознао ГосподаДо цетињских пећина
До Пећи и Свете ГореДо влашких цркава
До малоруских манастираДуша га је терала да се врати
Кад би га завичају, у сну
Болно из сна пренуоЈер Господ је где си ти
А стадо је без пастира
Ако не читамо текст линеарно, већ дубински, овдје препознајемо један боготражитељски тренутак високе теопоетске вриједности. У њему као да чујемо и ријечи Аве Јустина Ћелијског: Боже свуда сам те тражио, био сам и изван себе, а ти си све вријеме био у мени. Кецмановићево искакање из конвенције хагиографије, или житија, како би се заронило у сферу лирских слика, није текст помјерило из богосазнајног хоризнота, већ му отворило пут ка себи, нутрини, тражењу тачке гдје нас Господ подржава и придржава да не склизнемо у замке (интелектуалне) самообмане.
Уколико би се занемарио Кецмановићев каталог лирских слика и метафора лако би се могла отворити опасност да се брзоплетим читањем, брзим савладавањем нарације измакне ниво трансцендентих дубина „Поеме о Светом Василију Острошком“. Тиме би нестало оно што не задире у наша књижевна или умјетничка очекивања, а што, парадоксално, доприноси естетској свјежини једног старог, скоро заборављеног жанра. Писати било какав текст, па и књижевни омаж, или једну модерну хагиографију Светог Василија Острошког, Слава Му и милост, јесте више од књижевног изазова. Ни сâм аутор то не скрива, већ у више медијских иступа говори управо о томе, о једној раној амбицији да напише роман о Светом Василију Острошком, и, евидентном, чекању да сазри идеја, вријеме или личност за такве подухвате
