Пише: Милорад Дурутовић
„Волим постмодерну – и једва чекам да почне“. Овом реченицом својевремено сам одговорио пријатељици на питање шта мислим о постмодерној књижевности. Одмах сам исказао лојалност том правцу, али и амбивалентност могућег одговора. Након тога, одговарао сам скоро апофатички, дакле, одговарао на питање: Шта није постмодерна књижевност! Нијесу то, примјера ради, романи најтиражнијег црногорског писца, али јесу романи Томаса Пинчона. Хтио сам, наиме, појаснити да права постмодерна умјетност остаје у свему универзална, па и у својим сумњама, као и у свом субверзивном апетиту.
Јер уколико постмодена култура сумња у језик, подрива „велике нарације“ (Ф. Лиотар), или историографију користи као оазу метафикције, она тиме не врши ревизионарске накане, нити спроводи партијско-комесарске задаће – попут лажних постмодерниста – већ ступа у службу Креације. Доцније сам помислио колико се литијски покрет својом одлучношћу да се супротстави антицивилизцијском закону Ђукановићевог режима сасвим може уклопити у постмодерно стање.
Литијске шетње црногорским градовима нијесу биле само синхорнијски вапај за правдом и слободом, већ упад у дијахронијску раван. Са својом иконографијом – како духовним гестом на улицама, тако и креативним чиновима на друштвеним мрежама – литије су наступиле кроз слављење и поштовање ауторитета предачког учења.
Но, литијско дјеловање истовремено се додатно универзализовало опредјељењем да се протест исказује кроз тзв. пасивни отпор, мирне шетње. Тиме је демонстриран, можда једини пут у црногорској историји, омаж демократији par excellence. Тиме је, истовремено, размонтирана маска демократије Ђукановићевог режима, који се испоставио као позерски, популистички, односно ни у чему демократски, иако су режимски чиновници стално млатарали празним флоскулама да они све чине у име демократије и западних вриједности.
Још томе додавали да су тобожњи чувари „праве истине“, „праве традиције“. (Парадигматски о тој „правичности“ говори поступак оног ректора, што је избрисао епитаф са споменика свог прадједа, који се, очито, није уклапао у режимски план и програм.)
Међутим, литије су показале став народа, али разоткриле да се иза црногорског социо-политичког огледала скрива још једна страшнија аномалија – страшнија од Ђукановићевог режима. Ријеч је о претендентима на престо, али не онима који су могли доћи из политичких редова, већ о самозваним грађанистима – какви, иначе, не посједују ни „г“ од грађанистичког погледа на свијет – а који воле да владају из удобније фотеље, оне што се скрива иза паравана извршне политичке моћи. О тим аветима детаљнији оглед остављам за неку другу прилику; премда, онима који имају очи да виде, и уши да чују одавно је јасно ко су и за чим жуде лажни грађанисти.
