Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу главу!
Домовино, не треба ми више твоје име. Домовино, хајде да сведемо рачуне, ти и ја: узми све што си ми дала, на првом месту име, које ти враћам, па ме ослободи своје судбине и свог мрака! Јер, домовино, против тебе сам, стога што си, ти, огромна и без срца, а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика, румена јабука! Домовино, проклетство моје, јабуко, пусти црва, да изађе из тебе, а ти расти и крупњај, буди највећа и најлепша међу јабукама…
Судбина, кажеш. Јесте, судбина, али свињска! Прво волиш домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на нечијем буњишту. ‘Домовино, једина, не дај да ти пљују сина!’, зацвилиш. Ниоткуд помоћи. Мрак и сове! Онда те и с тог сметлишта, ружним речима и псима, отерају, као што су мене, пре двадесет и кусур година. Све више тугујеш за родним крајем, за црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему.
Покушаваш домовини, изнемогао и у крпама, да помогнеш. ‘Не тако, сиротице!‘ поручујеш јој : ‘Не тако, већ овако, осрамоћена моја сестро!’ Домовина, будући велика и без срца, свака, па и наша, то и не чује, не види. Брига, њу, што ти се боре плету око очију, што те покривају плесан и рђа, што се савијаш и смањујеш, као ово ја. ‘Домовино, бездушна и незасита курво!’ крикнеш једне ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!
Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу главу!
Миодраг Булатовић
