Пише: Вук Бачановић
У класичном смислу, трагедија је судар човјека са судбином, заблудом или границама властитe моћи — нешто што изазива сажаљење и ужас управо зато што носи какву-такву људску величину, макар у погрешци. У трагедији постоји бар минимални дигнитет заблуде: јунак страда јер није знао, или јер је био заслијепљен, или јер се борио против сила већих од себе.
Оно што посматрамо данас горе је од трагедије, јер овдје нема ни величине ни судбинског достојанства — само карикатурална самодеструкција. Мали народи, потчињени и понижени вијековима, не понављају властите грешке из незнања, него добровољно преузимају идеологију која их је историјски газила, као да у расизму својих тлачитеља проналазе мјерну јединицу властитe вриједности. То више није трагична заблуда, него недостојно самопонижење: да оне исте европске расистичке матрице које су их убијале, проглашавају данас моделом „чисте“ идентитетске самопрезентације.
Навијачи румунске репрезентације дочекани су у Београду пред меч са Босном и Херцеговином, развијеним транспарентом – очигледном подметачином Вучићевих служби – који, парафразирам, вели да је Ратко Младић био европски херој који се борио против ислама.
Дакле, чак ни у симболичком центру тога лудила — у Ратку Младићу, као гротескно погрешно схваћеној фигури „одбране Европе“ — нема трагичног момента. Изостаје и оно минимално јуначко лудило класичне трагедије. Он, као инструмент нечијег расистичког инжењеринга, не труне ни у каквом непријатељском „Оријенту“, већ у европском затвору — као доказ да је био искоришћен, потрошен и одбачен у самом срцу цивилизације за коју се наводно борио.
Још је погубније то што управо они који данас подижу спомен-архитектуру „културе сјећања“ на његове жртве истовремено без имало критичке дистанце опонашају расистичке матрице због којих су цијело стољеће били третирани као људски талог Европе. Реакција бошњачких навијачких кругова на братимљење српских и румунских навијача под заставом европејства није била морална одбојност према самој идеологији расне хијерархије, већ инфантилна порука да су Бошњаци — плавокоси аријевци, а Срби и Румуни — „прљави Цигани“. То је иронија која прелази границе подношљивог: с једне стране они који у Младићу траже некаквог „европског витеза“, а с друге они који су прије тридесет година били масовно означени као инфериорна раса, па сада, у гротескном обртy, преузимају исту расистичку логику — само окрећући стрелицу према другима. У оба случаја ријеч је о истом дубоком понижењу: и једни и други глуме да припадају неком „вишем“, „чистијем“ европском поретку, док тај поредак њих — као и све балканске народе — и даље једва и то само из нужде сврстава у категорију пуноправног човјечанства.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
А у позадини свега стоји чињеница коју ниједан од ових локалних тумача „европског пута“ не може ни да саслуша, а камоли да призна: европске идеолошке машинерије 20. вијека — од аустроугарских логора, преко фашистичке НДХ, до њемачких репресалија у Србији у Другом свјетском рату — оставиле су за собом готово милион мртвих Срба. Застрашујуће је и помислити колико то износи ако се урачунају демографски губици. Цијеле области претворене у масовне гробнице, села спаљена до темеља, живот генерацијама замро. И сада нам, послије свега тога, разни домаћи евро-сервисери, ситни трговци туђом несрећом, покушавају објаснити да је „исплативо“ бити европски хаус нигер, под условом да довољно гласно понављаш да презиреш исте људе које Европа тренутно презире. Као да се људскост доказује усвајањем логике џелата.
С друге стране бошњачки интелектуалци на патриотској телевизији Хајат, у свом већ препознатљивом тону „ми смо најевропскији међу потлаченима“, објаснили су народу да још увијек осјећају јаке болове од бонских овласти Високог представника (= њемачког колонијалног гувернера БиХ) које су им примењене 2022. године. Кажу — боли, пробада, жига, не да дисати. Али, додају они мудро, није то разлог да се те овласти укину. Јер бошњачко водство је одувијек имало врхунску политичку стратегију, „златну средину“ између колонијалног боловања и евроатлантске послушности. Болoви су неподношљиви — али нада у „бољи вакат“, у тренутак када ће их Високи представник помиловати по глави и рећи да су „напредовали у демократији“, од тога се не одустаје. То је стратешка дубина, додуше плића од Миљацке у августу, али „такав је вакат“! Односно рефлекс водства које након пар шамара своје понижење тумачи са: „Ма добро, болан, можда му је само лош дан.“ Јер како би ишта из Европе могло оманути?
Европа нас, једнако и Србе и Бошњаке, препознаје само као периферију. Као јефтину радну снагу, политички тампон-појас, антрополошку егзотику, као људски материјал који не треба уништити у потпуности — јер ипак може послужити за копање литијума и чување конц-логора са још нежељенијим мигрантима — али који никада неће бити пуштен у клуб „правих народа“. То што Срби на тренутке умишљају да су „бедем хришћанства“ и браниоци „праве вјере“, а Бошњаци да су „бијела муслиманска Европа“, само су двије стране истог постколонијалног лудила које Едвард Саид и Талал Асад прецизно описују: опсесија да се од колонизатора добије потврда властите вриједности.
Што истину чини још болнијом: суштина наше културе не почива ни на каквом „европском“ конструкту — па ни на оном који се деценијама представљао као свјетионик човјечанства, а у пракси завршио као политичко уточиште најтамнијих националистичких мрачњаштава, од Литваније до Хрватске. Како је Едвард Саид одавно разложио, „Европа“ није географска чињеница него идеолошка самопредстава: конструкција која одржава властити идентитет сталном производњом замишљеног Дрyгог — некада кроз расистичке колонијалне тропе, а данас кроз излизане и стерилне дискурсе евро-атлантских „вриједности“. Уз то вриједи подсјетити на непревазиђеног Дејвида Харвија, који показује да Европска унија никада није била пројекат народа, него софистиковани инструмент капитала: апарат неолибералне дисциплине, периферизације, деиндустријализације и деполитизације читавих региона који, уз све слаткорјечиве декламације о „правима човјека“, рапидно губе људе који би та права требали уживати. И управо у таквом контексту логично је призвати у сјећање Димитрија Туцовића и сву ону ријетку, пророчку памет о Балканској федерацији — једином пројекту који је покушао да замисли простор без хегемонија, без потчињавања, и без потребе да се наши идентитети огледају искључиво у искривљеном огледалу које нуди колонизатор.
Али све то ни у једном тренутку не подразумијева глупи презир према европским народима, нити негирање огромних достигнућа њихових цивилизација — напротив. Управо је истинска борба против идеолошког „европејства“ борба за европског човјека, за то да се и нама и њима омогући да се извучемо из оквира у којима економија профита и политика империјалне хијерархије дробе човјека по човјека. Критика се не односи на народе, нити на њихову културу, него на структуру моћи која их на различит, али једнако ужасан начин поробљује као и нас. Да бисмо могли стварно уважити и себе и Европу, морамо најприје разградити искривљене перцепције које производе подјеле, презир, комплекс инфериорности и индустрију понижавања.
Управо због тога морамо најприје пронаћи себе.
Ако за тренутак одбацимо наметнуте европске концепције и погледамо шта наша култура заиста јест, у свим својим облицима — и хришћанским и исламским и секуларним — онда морамо закључити да је она у својој сржи јерусалимска: културно, духовно и симболички утемељена у древним, блискоисточним матрицама које не познају нити прихватају расну онтологију. То што настањујемо географска подручја која су се у одређеном историјском раздобљу почела подразумевати као Европа, то не имплицира да смо дужни објеручке прихватити сваки облик европског расизма и одушевљено уживати у понижењу које нам наноси. „Европа“ је кроз читаву модерну епоху функционисала као слабо дефинисани геополитички Франкенштајн, који је свој идентитет градио тако што је одређивао хијерархију људскости: ко је пуноправан човјек, ко је получовјек, а ко је тек вишак меса, предвиђен за колонијално покоравање или физичко затирaње. И сваки пут кад је тај Франкенштајн покушавао да се поново самодефинише — укључујући и тренутке када је југословенске народе покушавао угурати у сопствену мјеру цивилизације — резултат је био исти: завршавало је тако да су нам, и метафорички и симболички, јебали матер.
