Пише: Елис Бекташ
Јесам ли ја вама драга дјецо икад причао о оном паралелном дуњалуку три сахата источно од нашег? Не, не, ви сте то побркали. Причао сам вам о оном што је два сахата источно а о овом нисам могао јер сам у њему и ја тек синоћ био први пут. Одем ја синоћ тамо а домаћини ми се обрадоваше као најрођенијем и угостише ме као каквог владара али ми прије вечере дадоше некакву дрогу да је поједем што ја и учиних не желећи да увриједим домаћине. Од те сам се дроге подијелио на двоје па домаћини једног мене метнуше под сто а другог мене за сто на који одмах почеше пристизати најпробранија јела и пића, а онај ја за столом упитах домаћине:
– Што ме подиелисте надвоје и зар је потребно излагати се таквом трошку да нас обојицу угостите?
– То је једини начин да утврдимо јеси ли истомишљеник сам са собом, одговорише ми домаћини.
Ја се показах као чврст истомишљеног сам са собом што моје домаћине обрадова па ми они након гозбе одлучише показати знаменитости главног града своје земље.
– Јесу ли вам све чаршије овако лијепе? упитах удивљено док смо корачали тргом.
– Како то мислиш све чаршије? узвратише питањем збуњени домаћини.
– Та није ваљда да имате само ову? сад ја збуњено упитах.
– Па шта ће нам више чаршија него што је дозвољено по закону? казаше домаћини и стадоше ми објашњавати наизглед замршен а уствари веома прост повијесни, друштвени и политички лавиринт своје земље. У њој све почива на јединству и превазилажењу разлика путем њиховог докидања.
Елис Бекташ: Између сујевјерја и закона | Журнал (zurnal.me)
Разликама се оставила могућност да у разумном року саме од себе одумру а оне које су се опирале томе путем закона су послате у тамницу повијести да тамо одслуже своју доживотну казну. У тој су земљи сви њени становници без разлике јединствени у погледу вјере, националног осјећања и политике а нарочита се пажња посвећује јединствености у погледу убјеђења у властиту доброту и у назадну и злу ћуд комшија.
Чак се ни најстарији становници ове земље не сјећају кад су властита доброта и злочестост комшија из обичних чињеница израсле у аксиоме али то свакако није ни битно јер су вријеме и искуство потврдили чврстоћу тих аксиома.
– Немојте ово схватити као примједбу, казах док смо пролазили крај паркинга на ком су један до другог били поређани бордо голфови, али занима ме из чега је настала толико силовита жеља за једниством да сте је успјели и остварити?
– Наши су стари посматрали ваш дуњалук, казаше ми домаћини уз осмијех ал и са трунком сажаливости у гласу и погледу.
– Не морате ништа више објашњавати, рекох, сад ми је посве јасно.
На крају ме домаћини одведоше да погледам утакмицу националног ногометног првенства која је одлучивала о шампиону државе. Ушли смо на стадион на ком су сви навијачи носили исту боју и исте навијачке реквизите клепећући и хукћући док су чекали да њихови љубимци истрче на зелени терен.
– Је ли ово навијачима противничког клуба забрањено да дођу на утакмицу? упитах.
– Противничког клуба? упиташе домаћини зблануто, како то мислиш противничког клуба?
– Па овај, збуних се и ја, мислим ето тако.
Ускоро се ствари разјаснише саме од себе. Међу превазиђеним разликама у овој земљи биле су и оне навијачке. То је обесмислило постојање већег броја клубова и национални савез је донио одлуку да у лиги игра само један клуб који је уједно и национална репрезентација. Онда на терен изађоше судије а за њима и једанаест играча у сивим дресовима. Судија позва капитена домаћег тима да га подсјети на важност фер-плеја и баци новчић да капитен одабере страну.
Елис Бекташ: Мудар савјет | Журнал (zurnal.me)
Чим је звиждук пиштаљке означио почетак игре младићи у сивим дресовима силовито кренуше напријед и након бриљантне акције у само три потеза лопта заврши у мрежи а стадионом се проломи френетичан аплауз. Осталих осамдесетдевет минута играчи су лагано шетали по терену и узвраћали осмијесима и дизањем руке на одушевљено скандирање навијача.
По истеку времена предвиђеног за игру судија извади лопту из мреже и са играчима се запути пут свлачионица. Ова је утакмица, као и већина других уосталом, завршила резултатом један напрема нула мада се знало десити и да неки од нападача промаши оквир гола што је подразумијевало неријешен резултат јер није било противничког голмана који би вратио лопту у игру.
Гомила навијача са стадиона разиђе се по чаршији тражећи кафане у којима ће прославити то што су њихови љубимци већ у другом колу првенства осигурали шампионску титулу за ову сезону. И ја са својим домаћинима свратих на једно пиће а потом им се љубазно захвалих на гостопримству и пожурих да се вратим у наш дуњалук прије јутра у чијем је главном граду небо такво да ако не видите излазак сунца послије никако не можете знати да ли је уопште изашло.
Одушевљен оним што сам видио у том паралелном дуњалуку три сахата источно размишљао сам да овдје покренем инцијативу за уређење нашег друштва на такав начин. Не стога што сам ја лично заљубљеник у идеју јединства већ што су ми се накурац попели ови који вичу треба нам више јединства, видите како они а ми овако разједињени, и што кукају да ћемо нестати ако не будемо јединствени.
Размишљао сам али сам одустао од те идеје. Ако вам је до јединства, бујрум вам да будете јединствени као ја а мени не пада напамет да будем јединствен као ви нити видим иједан разлог што би ваша замисао јединства као константног самопрепадања имала превагу над мојом. На крају крајева, у мом јединству има мачака и нема кукњаве. шта бисте више од тога.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
