Пише: Вук Бачановић
Тог дана од нас се оте Света Тројица мостарска,
и ваздух се испуни прахом камена,
димом чемпреса,
и нечим старијим од ватре.
Тог дана,
када су у Вишеграду пламтјеле живе ломаче,
учини се за кратак час
да је одступникова побуна узела маха,
да је зло постало закон,
а добро неразумљив шапат
на рубу свијета.
TI IPERMAHO STRATIHO TA NIKITIRIJA…
Шта зна пламен о побједи?
Он траје колико и један уздах шуме.
Колико и један трептај звијезде
над водама Неретве.
Шта зна рушевина о времену?
Она види само свој пад,
не види стрпљиву руку
која већ у тами
сабира расуто камење.
OS LITROTISA TON DINON EFHARISTIRIJA…
И гдје су сада они
који су мислили да је храм смртан?
Гдје су њихове ватре?
Гдје су њихове пријетње?
Разнио их је вјетар,
као подеране листове давно прочитане књиге.
Јер зло никада није цјелина.
Оно је само крхотина ноћи,
одломак сјене
која би хтјела бити сунце.
А сунце не зна за њу.
ANAGRAFO SI I POLIS SU, TEOTOKE.
И док су се црни облаци дизали
над бијелим зидинама Мостара,
нешто се уздизало више од дима.
Не чује се то увијек.
Понекад је то само дах.
Понекад трептај кандила.
Понекад један једини стих
који преживи читав вијек.
Јер сатирање змијске главе
не мјери се данима.
Оно траје еонима.
Траје колико и милост.
Траје колико и љубав.
Траје колико и име
које остаје када сва царства прођу.
AL’ OS EHUSA TO KRATOS APROSMAHITON,
EK PANTION ME KINDINON ELEFTEROSON.
И зато пламен није био посљедња ријеч.
Ни рушевина.
Ни дим.
Ни ломача.
Него глас који је остао изнад свега,
над каменом,
над ватром,
над вијековима:
INA KRAZO SI –
HERE,
NIMFI ANIMFEVTE.
Сарајево, 15.06.2026.
