Пише: Вук Бачановић
Веома цијеним то што је господин Димитријевић одлучио да ми одговори и утолико ми је драже што ћемо, послије дуже паузе, имати прилику за једну пристојну антрополошку полемику. Једино је необично што је мој уважени саговорник већ на самом прагу расправе, прије него што смо стигли и до првог аргумента, са завидном сигурношћу открио да иза мог текста стоји некакав „Налогодавац са Осмехом, инстаграмским“.
Господин Димитријевић, изгледа, има ријетку способност да без сувишног задржавања на посредним узроцима продре право до искона ствари: као што из историјских катастрофа непогрешиво ишчитава Божју педагогију и казну, тако и из једног полемичког текста одмах разабире ко је коме шапутао и с каквом намјером. Ја, нажалост, таквим даром нисам обдарен, па бих се у наставку ипак држао нешто прозаичнијег метода: онога што је господин Димитријевић написао и онога што сам написао ја.
Господин Димитријевић ме увјерава да „ништа није измислио“, јер је ријечи Блажене Стојне записао владика Николај. Не спорим ни Стојнину светост ни Николајев ауторитет као црквеног писца – бјежећи дакако од с Православљем неспојивог вјеровања о непогрешивим епископима и светитељима – али историјски извор ипак има незгодну навику да тражи датум. А најранији објављени запис о Стојни који сам успио библиографски потврдити јесте Николајева Блажена Стојна из 1926. године: тридесет једну годину након Стојнине смрти, четрнаест након ослобођења Косова и осам након завршетка рата који би пророчанство требало да најављује. Но још је занимљивија судбина самога текста.
У верзији коју господин Димитријевић преноси, Стојна Љубомиру Ковачевићу каже: „Ти као министар треба да забраниш…“ Незгода је само у томе што се Стојна упокојила 15. фебруара 1895, док је Ковачевић министар просвјете постао тек 25. јуна исте године, односно 7. јула по новом календару. Још занимљивије, патријарх Павле, који се у својој библиографији управо позива на Николајеву Блажену Стојну из 1926, Ковачевића назива „бившим министром предратне Србије“ и из Стојниних уста уопште не наводи реченицу „ти као министар“.
Вук Бачановић: Димитријевић и Љакић – Крв Авељева не оптужује жртву
Дакле, прије него што ову причу употребимо као часовнички прецизно пророчанство историје XX вијека, ваљало би најприје утврдити нешто много приземније: када је у само пророчанство пророчки ушао министар који у вријеме Блажене Стојне још није био министар. Могуће је, наравно, и то прогласити новим пророчанством, али онда смо већ у прилици да свака хронолошка тешкоћа постаје додатни доказ њене натприродности, што је за историчара помало незгодан метод.
А ни „Србија неће имати ниједно село“ не описује оно што се 1915. догодило: Србија је била окупирана, опустошена и демографски десеткована (страдало је приближно 19 посто укупне популације), али су њена села постојала толико стварно да су окупатори у њима постављали кметове, убирали порезе, реквирирали храну и, нажалост, поједина од њих и спаљивали.
Између поштовања једног монашког предања и његовог претварања у ретроактивно прецизан историјски календар ипак постоји извјесна разлика, што господину Димитријевићу очигледно измиче. Овдје, међутим, настаје теолошка невоља много озбиљнија од питања да ли је Блажена Стојна нешто прорекла или није. Господин Димитријевић нам без много оклијевања објашњава да је „пропаст у Другом светском рату“ била посљедица српских гријехова и богоодступништва. Добро, али шта ћемо онда са самим учењем Цркве о онима који су у тој „пропасти“ завршили у Јасеновцу, Пребиловцима, Гаравицама и безбројним другим стратиштима? Свети архијерејски сабор и богослужбено предање не називају их богохулним примјерцима кажњеног безбожног народа, него новомученицима, људима који су наспрам усташког расистичког паганизма пострадали за православну вјеру и посвједочили Христа.
Ту човјек већ мора ставити прст на чело: јесу ли ти људи побијени зато што су били Христови или зато што Срби, по тумачењу господина Димитријевића, нису били довољно Христови? Ако су Јасеновац и Пребиловци Божја казна због „народних грехова“, онда су новомученици, некако, истовремено и свједоци вјерности Христу и материјал Божје казнене експедиције против невјерности Христу. А ако су, како Црква исповиједа, невини страдалници који су својим мучеништвом посвједочили Христа, онда би ваљало бити много опрезнији при проглашавању читавог историјског покоља Божјом казном.
Наравно, Јеванђеље познаје покајање народа, посљедице заједничког гријеха и библијски језик суда. Али из тога никако не слиједи да је Владимиру Димитријевићу уручен записник са небеског Савјета безбједности у којем код ставке „Југославија, 1941–1945“ пише: разлог интервенције – Срби псовали и удаљили се од Бога. Управо нас Јеванђеље упозорава на такву лакоћу: Христос одбија да жртве трагедије прогласи већим грешницима зато што су страшније пострадале.
Зато проблем није у позиву на покајање, који је сасвим хришћански, него у необичној сигурности с којом се од покајања прелази на дешифровање Божје намјере у конкретном историјском покољу. Јер ако већ бирамо између приватног тумачења господина Димитријевића и литургијског гласа Цркве, онда бих се ипак приклонио овом другом: јасеновачка дјеца нису била Божја опомена зато што су Срби недовољно вјеровали у Христа; она су Свети новомученици управо зато што је злочиначка рука на њих пала као на Христове и баш зато што су његови, невине људе. Управо због тога сам господина Димитријевића и упоредио са вехабијским теологом Зијадом Љакићем, а не зато што мислим да су њихове личности, стилови или вјерске традиције истовјетни.
Љакић је само неупоредиво непосреднији, па оно што код Димитријевића долази у облику историософске „антиномије завјета“ код њега излази без свечаног паковања: људе које сматра безбожним и морално отпалим отворено презире, говори да „боље нису ни заслужили“, призива им „четнички ражањ“ и „нове Караџиће и Младиће“, дакле већ се унапријед готово наслађује „педагошком“ функцијом будуће катастрофе. Разлика је, дакле, у темпераменту, а не нужно у основном механизму мишљења: заједница гријеши, Бог повлачи заштиту, непријатељ долази, а покољ постаје средство духовног преваспитавања.
Ако тај принцип прихватимо као поуздан кључ за теолошко читање историје, онда бисмо морали озбиљно узети и кувајтског вехабијског проповједника Лафија Ајида ал-Азмија, који је отишао само један мали, али поштенији корак даље и рат у Гази отворено назвао „Божјом казном њеним становницима“, позивајући их да се врате Богу и објашњавајући њихове несреће гријехом, развратом и удаљавањем од Бога.
Изазовна мисао господина Бачановића: на шта изазива, питање је сад?
Методологија је, међутим, суштински иста: конкретна историјска катастрофа проглашава се неупитно читљивим знаком Божје воље, страдање читаве заједнице тумачи се као посљедица њеног колективног моралног посрнућа, а тумач себи додјељује право да из рушевина, гомиле лешева и пораза слабије наоружаних ишчита тачан садржај небеске пресуде. Разлика је ту више у географији, конфесионалном рјечнику и предмету казне него у самом поступку. А онда пред тијелом новорођенчета извученог из рушевина морамо имати храбрости да кажемо: ево Божје педагогије, ево казне за гријехе заједнице. Ја такву храброст немам. Чини ми се много јеванђелскије признати да не располажемо стенограмом Божјег промисла и да, када дијете лежи под рушевинама, први теолошки посао није установити који је гријех његовог народа активирао небеску санкцију, него стати уз жртву и именовати онога ко је на њу бацио бомбу.
Вјероватно се управо овдје најбоље види зашто ми је ова врста историософије проблематична. Господин Димитријевић нам најприје објашњава да је послијератна српска пропаст наступила „под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима“, да би нам затим, позивајући се на Светог Николаја, објаснио како су претходно безбожништво, „хлађење вере“ и морално отпадање управо „довели […] до победе комуниста и успостављања титоистичке диктатуре“.
И ту се двије тврдње, када их коначно пустимо да се сусретну без посредовања пророчког тумача, прилично спектакуларно сударе: ако су комунисти дошли као посљедица Божјег допуштења због српског безбожништва, онда је безбожни комунизам истовремено и казна за безбожништво и узрок још већег безбожништва. Тито тако, хтио не хтио, испада својеврсни извршилац небеске дисциплинске мјере, да би одмах потом био проглашен главним кваритељем народа који је, по истој конструкцији, морао већ бити довољно покварен да би га Бог Титу уопште препустио. Ни позивање на Николајеву историософију Светог Саве ту не рјешава ствар.
Димитријевић изричито пише да су, према Николају, српске несреће посљедица „одступања од Бога, Светог Саве и хришћанског морала“, те да Бог допушта ропство као горку духовну медицину. То јесте једна од религијских интерпретација историје, али није члан Символа вјере. Православље нас не обавезује да сваки историјски, политички или философски суд сваког светитеља сматрамо непогрешивим, а још мање да прихватимо сваку накнадну шему којом ће неко Николајеве ријечи распоредити по годинама, режимима и националним катастрофама.
Могу, дакле, поштовати Светог Николаја и Светог Саву, а ипак не прихватити претпоставку да нам је уз њихове иконе остављен и непогрјешиви шифрарник Божјег промисла у којем се може прочитати: 1941. казна за ово, 1945. казна за оно, Тито послан због трећега, а његови „безбожни потомци“ затим криви што је народ постао управо оно због чега му је Тито, наводно, и послан. У једном тренутку то престаје бити антиномија и почиње личити на кружни ток цивилизацијског саобраћаја из којег Божји промисао никако не може изаћи, јер сваки излаз поново води на Димитријевићево тумачење.
Осим ако је, наравно, господину Димитријевићу све ово већ шапнуо неки Налогодавац са Осмијехом, инстаграмским, у ком случају се повлачим: против откривења из директних инстаграмских порука историографија је одувијек била прилично немоћна.
