Пише: Вук Бачановић
БАЊА ЛУКА: У оно митско вријеме кад су „визионари“ инспирисани враџбинама Драгоша Калајића у заносу цртали границе српске будућности, Радован Караџић је, по свједочењу Биљане Плавшић, закопавао „трокрсте баба Стане“ по ливадама изван Гламоча, Грахова и Дрвара — да би доказао да су будуће српске границе тамо гдје Радованово божанство одлучи, а не гдје војска стане. Украtко: кад унапријед продаш територије, прогласи то за псуедотеологију.
Данас, три деценије касније, исти теолошко-геополитички метод преовладава — само у верзији за ријалити публику са Пинка и Хепија. Умјесто трокрста, закопавају се закони. Забранили су Суд, Тужилаштво и СИПА-у, прогласили ослобођење територије од „Сарајевске тираније“, па онда, чим је постало јасно да су их Трампови лобисти вукли за нос и да се литијум може отети и без претходног беспотребног претварања Републике Српске у ново, трампистичко Придњестровље — хоп! — повукли све. „Божја воља“ се поново манифестовала. Овај пут у виду пресуде у ПДФ формату.
Радован је барем имао неког морбидног стила — кад је лагао, звучало је као да режира апокалиптички блокбастер: атомска бомба, Теслино оружје, арханђео огрнут тробојком, сатиремо ђавола стародревним поздравом са три прста који је, додуше, измислио Вук Драшковић 1990, али ко би се сад бринуо о тим ситницама. Данашњи насљедници лудог краља и масовног убице су суштаствена досада — чиновници апокалипсе, који све своје револуције овјеравају печатом и поништавају у задатом року. Бирократе без драме, апокалипса без маште.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
САРАЈЕВО: У Сарајеву је, уз свечано кићење болом и поносом, обиљежена стота годишњица рођења и двадесет и друга од смрти Алије Изетбеговића — визионара за све оне чија визија у животу није добацивала даље од продавнице на ћошку и који је БиХ претворио у апликацију за међународну окупацију.
И, као и сваке године, камера је ухватила исти бизарни призор: да у првом реду, тик уз „оца нације“, и даље је истакнут мезар психопатског убице сарајевских Срба Мушана Топаловића Цаце — доказ да у Изетбвеговићевој визији БиХ ни сепулкрална култура није заснива на заслугама, већ на симболичком кључу рада „за нашу ствар“. Та близина два гроба најискренији је портрет Босне: јефтино моралисање и злочин под истом заставом и са истим спонзорима.
Политичари су, као и увијек, редом држали своје пригодне бесједе, у којима се тешко одлучити шта више вријеђа интелигенцију — празна реторика или убјеђење да ико у публици у то још вјерује. Свако је понављао своју верзију легенде о „великој мудрости“, о „историјској одговорности“, о „вјери у човјека“ — као и обично све док се није изгубила нит ко је кога водио, а ко кога закопао.
Ах да — потом је у Народном позоришту изведена, ни мање ни више, симфонијска поема по Изетбеговићевом епохалном дјелу „Мом бијегу у слободу“. У књизи стоји она знаменита мисао:
„Када изгубим разлоге да живим, умријећу.“
Судећи по свему, разлоге је изгубио одавно — али је његова идеја остала да живи, као злодух који се храни туђом интелигенцијом и колективном патологијом самосажаљевања.
Другим ријечима, ако је Алија Изетбеговић био генијални мислилац визионар, онда је то и сваки пензионер који по разним књигама подвлачи туђе мисли да би се удварао продавачицама на пијаци. С том разликом што је Алија оно што је исподвлачио зблендао у неколико наслова — забавних као шалица каве са пристутнима на семинару моралне обнове Алојзија Степинца из 1942.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
ЕПИЛОГ: И тако, тридесет година након што су једни закопавали „трокрсте баба Стане“, а други штампали мисли за књигу „Мој бијег у стварност која не постоји“, Босна и Херцеговина је остала као споменик двају базичних идиота — једног који је једнако слушао савјете америчких шпијуна и баба врачара и другог који је мислио да се држава може добити на вересију од бјелосвјетског олоша.
Бања Лука данас закопава законе умјесто крстова, Сарајево изводи бизарне симфоније умјесто политике, и једни и други се поносно гледају преко исте провалије као главница и промјењива каматна стопа истог неисплаћеног кредита.
Дејтонска Босна је тако постала савршени perpetuum mobile балканске апсурдности: што мање државе — то више предсједника, што мање размишљања — то више генијалних мислилаца, што мање будућности — то више комеморација. Једни закопавају „националну част“ у блато, други сваке године пребиру по Изетбеговићевим свескама као по магичним таблицама Хермеса Трисмегистоса.
И на крају, кад се све сабере, остаје једна заједничка судбина: народи који су, сваки у својој визији, побјегли у слободу — и још трче, тридесет година касније, у круг, као хрчци у кавезу од мита и митова. „Божја воља“ је, изгледа, коначно остварена:
Није пропала ни Босна ни Херцеговина ни Република Српска — само је базична присебност отишла у емиграцију и тамо поднијела захтјев за трајни политички азил.
