21. мај је празник подјела. Неко га слави весело, а неко као успомену и опомену на то – како је и зашто је ово лудило попримило размјере овакве нетрпељивости

Нећу рећи ништа ново ако констатујем да се друштвено-политички живот становника Црне Горе ( Зете, Дукље ) темељи на диобама око основних цивилизацијских вриједности – читав миленијим уназад. Те муке Војислављевића између Византије и Запада, те расправа Немањиних синова Вукана и Стефана – на исту тему. Па Петровићи и Радоњићи. Па бјелаши и зеленаши….итд…итд. Комунизам бјеше конзервирао све те наше унутрашње диобе па смо као становници СР Црне Горе, а у склопу шире југословенске интеграције… живјели један идеал…испоставља се – нераеалан. Услиједило је вријеме распада тог идеала, али и распада оклопа који нас је чувао од идентитетских провалија….
Имали смо колебања током 90-тих у току којих је једна те иста партија бивших комуниста прошла кроз све фазе исток-запад орјентисања… од постројавања пред ДДР лидером крајем 80-тих до европских инреграција крајем 90 -тих. Та авантура није била вођена никаквим дубоким визијама ни промишљањем теме шта је најбоље за саме грађане. Него уским себичним интересима елите на власти. Та елита је у једном моменту, прије 20-так година кренула у процес државног осамостаљивања – као у политички излаз из нагомиланих опасности по сопствене фотеље. Тада је било јасно да противника таквог политичког епилога има довољно да се земља значајно подјели – али, кога брига? Идемо до краја.
И за неке мање важне теме референдумска кампања препоручује резултат са јасном већином, како би спровођење политичке одлуке подразумјевало стабилност. А кад је ријеч о државном статусу или уређењу озбиљни политичари знају да се тако нешто не прави без друштвене једнодушности. Сјетимо се словеначког референдума и тамошњих процената. Међутим овдје се свјесно кренуло у очигледну подјелу народа. Не само што се знало да ће референдумски процес донијети исход 50%+ 1 па било која страна да побједи, него се изгледа и рачунало на то да ће будућа политичка агенда нове а старе власти бити „завади па владај“. У нормалним земљама политичари друштвену стабилност усмјеравају ка неком консензусу или бар у приближавању таквом стандарду уједињености грађана око неке идеје. Али Ђукановићева власт има сасвим супротан концепт стабилности. Подјеле, што дубље то боље, биће извор стабилности – али не друштва и грађана, него њихове власти.
Све што је услиједило послије референдумске 50:50 атмосфере, само је бетонирало тај зјап. Они који су гласали Не! држани су у медијском и пропагандном резервату противника државе, које непрекидно треба подсјећати на њихов темељни гријех. Услиједило је изгласавање државних симбола са полу-празним парламентом и са идејом да ти симболи што мање личе на историјске симболе Црне Горе. „Поражена“ половина грађана се повукла у анонимност, није пружала никакв отпор 15-годишњем једноумљу једних те истих властодржаца… и вјероватно је никада не бисмо видјели на црногорским улицама да није било Ђукановићевог напада на Цркву.
Њихову политичку појаву у литијама и побједу на изборима 2020, једноумни и индипендетношћу опијени рођаци, кумови и пријатељи дочекали су као „инвазију ванземаљаца“ на Црну Гору. Откуд сад па ови? А ха… довела их Црква? Па да – Црква је крива за подјеле. Да није било Цркве – не би било подјела… Не господо. Да није било Цркве, односно бјесомучног напада М.Ђ. на Цркву… ви не бисте никада били у стању да видите људе који све вријеме живе поред вас. Које политички не примјећујете нити зарезујете, а који су, послије дуго година одлучили да кажу шта имају…. Искрено, легално и легитимно…. 21. мај је празник подјела. Неко га слави весело, а неко као успомену и опомену на то – како је и зашто је ово лудило попримило размјере овакве нетрпељивости
Милија Тодоровић