Пише: Вук Бачановић
Када је, прије неколико седмица, лансиран медијски спин о томе како Бошњаци из Кантона Сарајево масовно купују станове у Источном Сарајеву — спин који су, сасвим очекивано, пустили у оптицај политички експоненти грађевинске мафије, исти они који те станове уредно и по цијенама нижим него у Кантону продају управо тим Бошњацима — поново се указао један стари, поуздан и добро разрађен друштвени механизам: српски страх, или, ако будемо поштенији према ријечима него према сопственим илузијама, српски кукавичлук. Тих дана сам написао кратку констатацију да Сарајево и Источно Сарајево функционишу као један град, са готово нултим бројем етничких инцидената у свакодневици и та је реченица изазвала поплаву порука у мом инбоксу. Људи су ми, тоном који је варирао од пригушеног јадиковања до апокалиптичне панике, објашњавали да је „све готово“, да „они долазе“, да ће „ускоро подићи џамију“, и да је то, како су говорили, „знак времена“ да Срби треба да се пакују и одлазе – као што су, по тој истој унутрашњој логици вјечне жртве, већ отишли са Косова, из Хрватске, из Сарајева, из Мостара.
Подићи ће џамију? И то би, по тој новој народној логици, требало да буде знак за узбуну, паковање кофера и тражење излаза из властите историје? Не „историје“, него историје на начин на који се јесте догодила!
Данас, у времену када су историјске књиге доступне на један клик – брже него што стигне нови талас панике на друштвеним мрежама – није нарочито тешко утврдити да је српско грађанство у Босни и Херцеговини свој највећи друштвени, економски и културни успон доживјело управо у позноосманском и аустроугарском добу, када су џамије, гле тог скандала, биле свуда око нас. Биле су ту и у Краљевини Југославији, и у СФРЈ, па опет никоме није падало на памет да бјежи из свог кварта зато што му комшија слави Бајрам или што са прозора види минарет, а не само крст и димњак локалне котловнице.
Историја, наравно, тада још није била сведена на хорор-прикладну таблоидну серију у којој свака богомоља означава почетак егзодуса. И када су прије који дан дукљански медији у Црној Гори покренули харангу зато што се неко усудио подсјетити да је подгоричка Народна библиотека „Радослав Љумовић“ основана као „Српска читаоница“, и то иницијативом, између осталих, војводе Бећир-бега Османагића и судије Суља Абазовића, нико се од потенцијалних српских „побјегуља“ није запитао оно што је једино логично питање: да ли су ти људи ишли у џамију и да ли је, рецимо, џамија војводи Марку Миљанову засметала да, као истакнути Србин, буде саоснивач једне такве институције?
Нема одговора?
И ту више уопште није ријеч о томе да ли богомоље наших комшија – нарочито ми у Босни и Херцеговини и Црној Гори – сматрамо дијелом сопствене културе, што је, уосталом, најнормалнија ствар на свијету, јер све с чим човјек живи неминовно улази у његов идентитет, хтио он то или не. Овдје је ријеч о једној колективној, готово морбидној когнитивној дисонанци. С једне стране, деценијама се приповиједају приче о томе како смо у тешка времена османске опресије опстали у својој вјери, култури и имену, док се с друге стране, у времену у којем смо – бар формално – сви изједначени пред законом, заговара идеја да треба бјежати са сопственог кућног прага због џамије и због тога што неко поред нас Бога призива на другачији начин. Та логика би, када би била досљедно примијењена, захтијевала да се историја чита уназад и да се преци колективно извињавају потомцима што нису били довољно плашљиви. Рекао бих, без претјеривања, да српска историја тешко да памти кукавнију генерацију од оне која у минарету види знак за егзодус, а у комшијској молитви разлог за панични бијег. Зар чак и у колонизованој земљи, у којој је свако системски охрабрен да ради против оног другог – па тако и Бошњаци против Срба – заиста не постоји ниједан други одговор осим бјекства – и то бјекства прије него што је ико и покуцао на врата?
Будимо реални: тај страх није „природан“, није некаква наводна биологија народа како нам то хоће објаснити хушкачи са бошњачке стране, него педантно индукована навика — убризгавана у јавни простор годинама, као да је ријеч о сезонској вакцинацији од разума. Од времена ратног паљанског РТС-а, који је истовремено ширио примитивну мржњу у духу Ку Клукс клана и, са истом патетиком, упућивао народ на исељавање као на „спас“, па до данашњег коначног преоблачења Милорада Додика у одјело америчког бијелог националисте трамповског типа — цијела та линија има једну уочљиву константу: страх није посљедица стварности, него алат за управљање стварношћу. Тако се најприје направи прича, онда се прича прогласи за судбину, а на крају се судбина користи као оправдање за сваки политички промашај и сваку моралну капитулацију.
И онда – кулминација. Не више у форми наговјештаја, алузије или „неспретно изговорене мисли“, него као чиста, програмска реченица, изговорена мирно и самоуверено, као да је ријеч о пореској реформи, а не најави репризе Деведесетих:
„Мој главни политички циљ овдје је да Србе хришћане одвојим од муслимана.“
— Милорад Додик, 2026, у подкасту Провјерено
На страну сада чињеница – банална, али упорна као камен у ципели – да Бошњаци нису укинули Републику Српску ни онда када је цијели свијет, бар привидно, био на њиховој страни; ни у ратним условима, ни у годинама највећег међународног притиска, ни у временима када су овдашње институције биле под далеко „тврђом“ туђом управом, чему је кумовао управо Милорад Додик. Па је, разумије се, неће укидати ни сада, у тренутку када Америком управља радикализована протестантско-ционистичка струја, блиска бијелом национализму, која би сутра – без икакве моралне дилеме – све муслимане на Балкану третирала исто као Палестинце: као проблем који се рјешава бруталном силом, а не као људе са правима, не као наше комшије, пријатеље, кумове, супруге, супружнике – уосталом сам Додик зна знатан број „таквих“, поготово оних који су потекли из тзв. мијешаних бракова, који су и чланови њеогве, по имену још увијек социјалдемократске партије?. Хоће ли и њих ритуално черечити, или им мијењати крв у оквиру пројекта „антимуслиманска трансфузија“ да „раздвоји Србе и муслимане“?
Вук Бачановић: Свети Сава између српског и бошњачког примитивизма
И управо ту се открива права природа ове политике. Ово нема никакве везе са српском културом, историјом или искуством. Српска историја је одувијек била историја контактне културе, историја живота у мјешовитим друштвима, историја преговарања, суживота, културног додира и антиколонијалне борбе која је придобијала срца најинтелигентнијих и најхрабријих људи у народима с којима смо дијелили и даље дијелимо отаџбину. Оно што нам Милорад Додик данас нуди као „заштиту Срба“ јесте у ствари увозни идеолошки отпад: бијели национализам америчког типа, који свијет дијели на чисте и опасне, на „наше“ и „оне друге“, и који у сваком комшији помало другачијем комшији види пријетњу, а у свакој разлици повод за страх „пристојних бијелаца“. То није израз снаге, него политика кукавичлука и пораза.
Тако се српски народ, који је преживио царства, окупације и идеолошке ломове, данас позива да се добровољно сведе на уплашену псеудовјерску групу – псеудовјерску управо зато што је бјежанија од „другога“ по свему супротна Јеванђељу – чија је главна политичка амбиција да не живи са другима, иако је тај заједнички живот, и за њега и за друге, а посебно за Бошњаке, у савременом мултиполарном свијету питање голе егзистенције.
И ако се та понуда прихвати, онда више неће бити потребни ни непријатељи, ни притисци споља, ни туђи планови за разградњу овог простора. Биће довољно да се, у име „заштите“, одрекнемо онога што нас је кроз вијекове одржало: способности да живимо са другима без одрицања од себе. Јер народ који пристане да му страх буде политички програм, а бијег „од џамије“ морални идеал, више не нестаје зато што је поражен војно, политички и културно, него зато што је сам пристао да се повуче из живота самога. А то више није трагедија коју нам је неко наметнуо – то је тиха, добровољна капитулација, изведена под плаштом вјере, у потпуном одсуству и храбрости и вјере и наде и љубави.
