Двије ноћи за редом, у сали петровачке Црвене комуне, играна је монодрама „Kњига о Милутину“ у режији Егона Савина, а у маестралној изведби Ненада Јездића.
Обје ноћи пред пуном салом, и оба пута са вишеминутним аплаузом публике. Савин и Јездић су пред домаћом публиком оживјели ремек дјело Данка Поповића из 1985 и приказали је као потпуно актуелан исказ данашњим љубитељима позоришта.
Оргинална саморефлексија Србина, сељака и ратника у односу на албанску и солунску голготу и велике политичке пројекте с почетка 20. вијека и данас отвара бројна питања у погледу опстанка српског народа.
Љепота умјетничке изведбе и ужас констатације да ниједно тешко питање није ријешено ни послије 100 година преплићу се пред гледаоцима.
Јездић је у овој монодрами генијалан. Плаче, смије се, провоцира, приповједа, пита и одговара. Тако увлачи посматрача у драму овог исповједничког текста, сугеришући да Митутин може да буде, треба да буде, савко од нас.
Јадранска обала града Петровца диван је амбијент за играње ове представе, јер се њена тематика добрим дијелом дотиче збивања на албанској обали Јадрана од прије 100 година.
Антиратни тон током цијеле представе рве се с најдивнијим исказима родољубља које показује страдални српски сељак.
Ипак најпотреснији моменти ове драме имају универзалну, космичку ширину и онај општељудкси бол, који је ставља уз раме древних грчких трагедија.
Оливер Јанковић