Ukrajina i njene zapadne pristalice imaju malo zajedničkih tačaka sa Rusijom. Pa ipak. svi ključni akteri su saglasni o glavnom pitanju: da će se rat i Ukrajini završiti pregovorima. Tako nešto je i ruski predsednik Vladimir Putin izjavio konzervativnom televizijskom komentatoru Takeru Karlsonu u nedavnom intervjuu: „Mi smo voljni da pregovaramo”.
Portparol američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, iako sumnjičav u vezi sa Putinovom iskrenošću, naveo je u izjavi „da smo i mi i predsednik Zelenski rekli više puta kako verujemo da će se ovaj rat okončati pregovorima”. Odsustvo odlučujućeg razrešenja na bojnom polju tokom prethodne dve godine dovelo je do toga da alternativni ishod (potpuna pobeda jedne od zarađenih strana) deluje kao fantazija.
Uprkos izostanku bilo koje opipljive alternative u odnosu na eventualne razgovore, nema naznaka da će u skorije vreme zaraćene strane otpočeti razgovore. Obe strane veruju da je trenutno nemoguće postići prihvatljivi dogovor; obe strahuju da druga nije voljna na kompromis ili da će iskoristiti bilo kakav prekid u ratnim dejstvima da se pregrupiše i popuni za narednu rundu borbe.
Čak i ako sada dogovor nije dohvatljiv – sve strane bi trebalo da preduzmu korake kako bi postojala mogućnost razgovora u budućnosti. Usred rata, teško je znati da li je neprijatelj zaista spreman da okonča borbe ili cinično govori o miru samo da bi ostvario svoje ratne ciljeve. Izazov prepoznavanja istinskih namera neprijatelja skoro je nemoguće rešiti ukoliko nema razgovora. Stoga, nužno je otvoriti kanale komunikacije kako biste bili u poziciji da iskoriste priliku za postizanje mira kada se takva prilika ukaže.
Vreme je da se počne izgradnja takvih kanala. Za Ukrajinu i njene zapadne partnere to znači „razgovarati o razgovaranju”, odnosno pretvaranje konfliktne diplomatije u ključni predmet bilateralnih i multilateralnih odnosa. I sve uključene strane bi trebalo da naznače svoju otvorenost u vezi sa eventualnim pregovorima.
To će zahtevati da ratujuće strane i njihovi saveznici preduzmu unilateralne korake kojima bi preneli svoje namere drugoj strani. Takvi signali mogu da obuhvate promene u retorici, imenovanje specijalnih opunomoćenika za pregovore, samonametnuta ograničenja na napade po dubini protivničke teritorije i razmene raznih zarobljenika.
Ukoliko nijedna strana ne otpočne taj proces, zaraćene strane će ostati zaglavljene tamo gde se sada nalaze – u žestokim borbama za male delove teritorije, uz visoku cenu po ljudske živote i regionalnu stabilnost u predstojećim godinama.
Neispitani scenario
Uzajamno nepoverenje čini teškim preduzimanje prvih koraka prema sedanju za pregovarački sto. Zapad vidi Moskvu kao izvorište propagande i laži, toliko zavisnu od neistina da su uspeli da slažu čak i same sebe. Ništa ne prikazuje bolje ovaj fenomen od zvanične retorike uoči opšte invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, kada su se mnogi ruski predstavnici privatno i javno zaklinjali, i naizgled u to i verovali, da do invazije neće doći.
Moskva na sličan način vidi poslednjih 30 godina kao seriju prekršenih zapadnih obećanja. Najupečatljiviji primer je naizgled neumoljivi tok uvećanja NATO pakta, za šta su mnogi zapadni zvaničnici 1990-ih godina prošlog veka govorili, i naizgled verovali u to što govore – da se neće desiti. Ukrajina i Rusija dele dugotrajnu istoriju uzajamnih optužbi za prekršena obećanja čak i pre nego što je Moskva anektirala Krim i izvršila invaziju na Donbas 2014. godine. Nakon februara 2022. ostvarenje poverenja postalo je nemoguće.
Ipak, uzajamno nepoverenje između zaraćenih strana je odlika svakog rata, ujedno i svih pregovora koji vode prema okončanju rata. Ukoliko je poverenje nužan preduslov za komunikaciju – zaraćene strane nikada ne bi otpočele pregovore. Strane mogu, i trebalo bi, da otpočnu razgovore uprkos uzajamnom nepoverenju.
Ali u ovom slučaju nepoverenje je otežano sveprisutnim pretpostavkama o protivnikovim maksimalističkim namerama. Kijev veruje da Moskva nastoji da postavi marionetsku vladu u Ukrajini i da će iskoristiti svaki prekid borbi kako bi prikupila snagu, pre nego što u narednom trenutku koji joj se učini pogodnim nastavi borbu.
Rusija – kao što je Putin nedavno istakao – smatra da Zapad namerava da iskoristi Ukrajinu kao sredstvo da osigura ruski „strateški poraz”. Ukoliko su neprijateljevi ciljevi zaista maksimalistički, druga strana se suočava sa jednostavnim izborom između kapitulacije i produženja borbe. Posledica toga jeste da obe strane deluju pomirene sa neizbežnošću dugog, izuzetno razornog rata za koji istovremeno tvrde da ga ne žele.
Prihvatanje ovog uverenja bez preispitivanja dolazi po vrlo visokoj ceni. Pored toga što rasipa vojne i finansijske resurse, rat iscrpljivanjem ubija izuzetno veliki broj vojnika i civila. Američki zvaničnici procenili su u avgustu 2023. godine da je skoro 500.000 ukrajinskih i ruskih vojnika ubijeno ili ranjeno od februara 2022. godine. Rat takođe potkopava međunarodnu bezbednost na načine koji nikome ne koriste.
Razgovor o razgovorima
Za kijevske saveznike, prvi potez je početak razgovora o razgovorima. Nekima je potrebno uveravanje, a drugi su već uvereni i jednostavno im je potrebna naznaka da tema diplomatije više nije tabu. Američki zvaničnici već su u više navrata ponovili kako očekuju da će rat biti okončan sporazumom. Ali nisu saopštili drugim saveznicima šta to znači u praksi, niti su eksplicitno uskladili strategiju za okončanje rata sa ishodom pregovora.
Naposletku, rasprava o konfliktnoj diplomatiji trebalo bi da otpočne u Severnoatlatskom savetu i na sastancima grupe zemalja G7, kao i na bilateralnim susretima između saveznika na najvišem nivou. Razgovori o razgovorima ne nose sa sobom bilo kakvu kratkoročnu promenu politike. Potrebno je uložiti vreme i napor u razvoj diplomatske strategije mnogo pre nego što sami pregovori zapravo počnu.
Paralelno sa diskusijom između saveznika, pitanje bi trebalo da bude izneto na sastancima između saveznika i Ukrajine. Kijev opravdano brine da će kretanje prema pregovorima značiti okončanje vojne pomoći. Kada budu otpočeli da razgovaraju sa Kijevom o razgovorima, saveznici bi trebalo da održavaju ili da čak povećaju nivo bezbednosne pomoći.
SAD i saveznici mogu da otpočnu ovaj proces zahtevanjem od Ukrajinaca da iznesu svoje stavove o pitanju komuniciranja sa drugom stranom tokom borbenih dejstava, kao i o prirodi ishoda ovog rata. Trenutno, ova pitanja nisu na dnevnom redu. Jednom kada ukrajinski zvaničnici čuju kako ista pitanja postavljaju različiti sagovornici na različitim nivoima – oni će otpočeti interne rasprave kako bi odredili svoje sklonosti i pristup konfliktnoj diplomatiji. Uključivanje u teme razgovora pitanja o dugoročnoj vojnoj i finansijskoj podršci takođe bi naglasilo važnu realnost: nikakva pomoć ne može da osigura bezbednost i prosperitet Ukrajine bez prekida rata.
Upućivanje signala
Još uvek je previše rano da se otpočnu pravi razgovori sa Moskvom. Kada budu otpočeli, Kijev bi trebalo da bude predvodnik. Međutim, čak i danas, Zapad može da koristi signale da prenese svoju nameru o omogućavanju sporazumnog okončanja rata. Signali su jednostrane akcije, poput raspoređivanja vojnih snaga, javnih saopštenja, sankcija, ili diplomatskih gestova, kako bi se saopštile namere države.
Ovakvi signali su posebno korisni kada su zatvoreni formalni kanali komunikacije, pošto njihovo slanje ne zahteva neposrednu interakciju sa drugom stranom. Ono što je takođe važno jeste što su ovakvi potezi dvosmerni. Suština je da se kredibilno iskaže namera i da se otvori prostor drugoj strani da uzvrati na isti način. Kada signali deluju – mogu da umanje nesigurnost oko istinskih namera druge strane.
Prilagođavanje retorike javnih izjava zapadnih zvaničnika bio bi skroman ali važan signal. Na primer, zvaničnici bi mogli da iznova naznače svoju otvorenost prema uslovnom popuštanju sankcija – kao delu sporazumnog okončanja rata. Ali reči su jeftine i Moskva im po svoj prilici neće verovati.
Stoga, SAD i EU bi takođe mogle da razmotre imenovanje specijalnog predstavnika za konfliktnu diplomatiju. Čak i ako ovi zvaničnici provedu mesece razgovarajući sa saveznicima i Kijevom pre nego što razgovori sa Moskvom uopšte budu razmatrani, samo imenovanje bi signaliziralo Rusiji da su SAD i EU spremne da se uključe u eventualne pregovore.
Kijev i Moskva imaju više mogućnosti za upućivanje signala, zato što su zaraćene strane. Naročito bi Moskva morala da pronađe način za upućivanje signala. Rusija bi trebalo da označi da su njeni ratni ciljevi ograničeni, da je spremna da pregovara o okončanju rata i da će vladati u skladu sa odredbama sporazuma.
Dodatno sa imenovanjem diplomatskih predstavnika, koji bi služili kao parnjaci novonaimenovanim američkim predstavnicima i predstavnicima EU, Moskva bi mogla da obustavi napade na ukrajinske gradove, naznačujući svoju spremnost da sprovede razmenu ratnih zarobljenika po principu svi za sve, i da prestane sa oštrom retorikom protiv ukrajinskog vođstva.
Kijev, zauzvrat, može da ublaži predsednički dekret iz septembra 2022. godine kojim je ustanovljeno „da je nemoguće voditi pregovore sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom”. S tim u vezi, Kijev bi mogao da obrazloži da se dekret odnosi samo na ruskog predsednika, ali ne i na druge predstavnike ruske vlade. I ukoliko Moskva prestane da dejstvuje protiv ne-vojničkih meta u Ukrajini – Kijev bi mogao recipročno da odgovori obustavom napada koje izvodi na ruskoj teritoriji.
Ovi predloženi napori – razgovor o razgovorima između saveznika kao i sa Kijevom i signaliziranje Moskvi – ne bi predstavljali promenu politike. Oni čak ne bi predstavljali ni početak pregovora. Označili bi tek početak onoga što bi verovatno bio dug proces kretanja prema eventualnim pregovorima. Sedanje za pregovarački sto neće biti lako, ali alternativa je beskrajni, iscrpljujući rat za koji nijedna strana ne tvrdi da ga želi i u kojem obe strane, nastavljajući da ga vode – gube.
Samjuel Karap/Džeremi Šapiro
Izvor: Foreign Affairs
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
