Druže uredniče, u vašem listu br. 8 do 30. avgusta tek. godine objavljen je članak dr Lazara Trifunovića, docenta Univerziteta U tom članku pod naslovom ,,Mito o Meštroviću“ pisac ustaje protiv projektovanog spomenika na Njegoševom grobu. Kako ovo mišljenje o samom podizanju spomenika na Lovćenu nije usamljeno i kako se u narodu mnogo o tome govori, dozvolite mi da u vašem listu ukažem na razloge toga suprotnog mišljenja. Kada je pre pet godina počelo da se radi na pripremama za tu stavr, i minama se stao razbijati Lovćenski vrh: da bi se napravio lift za iznošenje spomenika, osetilo se da je takav posao nemoguć jer je stena odmah napukla. Odustalo se da bi se našao nei drugi način, koji, izgleda još nije ni nađen.
Konfiguracija Jezerskog vrha je takva: da je izdizanje jednog valikog spomenika na Mauzolejom od 68 metara dužine a 12 metara širine, po našem mišljenju i nezgodno i rizično ( a da ne govorim o teškim milionima koje za ovu izgradnju treba utrošiti). Dodajte sad ovome i jedan razlog koji je u vezi sa samim zavetom Njegoševe misli. Kad je pesnik ,,Gorskoga vijenca“ posmatrajući vidik svoje kršne domovine, sa one odsečene stene koja ,,liči na stenu naslonjenu na oblak“ kako je to rekao Ljubomir Nenadović. On je za svoj originalni grob našao i originalno mesto koje nije izloženo nikakvim svetskim promenama. A promena lovćenske siluete je neminovna ako se Meštrovićev projektovani spomenik ovde postavlja. I zar da se ruši grobnica kakvu je Njegoš sam sebi zamislio da bi se na tom mestu postavile karijatide koje čuvaju njegovu figuru? Meni se čini da takva promena nekako remeti onaj lovćenski simbol koji je tu više od sto godina kao nacionalna svetinja. Naš najveći pesnik ostavio je za večni spomen među nama sve svoje svetinje: besmrtna dela i besmrtni grob. Zar ne bi menjanje njegovog groba i lovćenskog lika ličilo recimo, na nekakvu promenu i izmenu ,,Gorskoga vijenca“ ( koju bismo svakako svi osudili ).
Naše mišljenje o nezgodama smeštanja Meštrovićevog spomenika na Jezerskom vrhu ne ide, razume se, protiv njegova značaja. Naprotiv. Veliki Mauzolej sa monumentalnom Njegoševom figurom predstavlja lepu kulturnu tekovinu, koja, u ostalom treba da je pristupačna narodu i generacijama koje dolaze. Jedna takva tekovina ne treba da bude udaljena tamo gde je prilaz moguć samo u izuzetno podesnim danima, i to samo radoznalim pojedincima, a retko kad i većim grupama. Otuda predlog onih koji dele ovo mišljenje: da se Meštrovićev Mauzolej podigne na mestu koje je ne samo najpraktičnije nego i podesnija i korisnije. To mesto je isto tako, i još više, vezano za Njegoša. Preko puta njegove ,,Biljarde“ na platou koji je nekad pripreman za Saborni cetinjski hram. To mesto je nekako i prirodom i istorijom određeno za jedan takav umetnički objekat. Ovakav spomenik i treba da bude muzejska retkost istorijskog Cetinja. Razlozi za naše mišljenje mislim da su dosta ubedljivi. Naš znameniti pesnik Laza Kostić obraćao se Njegoševom duhu u vezi sa Lovćenom.
Pesniče, druže, duše, šta ti bi
te svoje telo, svoj zemaljski prah
diže međ munje, gromove i strah?
Da je Meštrović posetio Njegošev grob i on bi verovatno nešto tako pomislio. Uvideo bi on da njegova koncepcija sa karijatidama i ,,stranom simbolikom“ nije podesna i dolazi oprečnost sa originalnošću Njegoševog Lovćena. No, pošto on to nije video, treba da vide oni koji su preuzeli brigu oko njegova spomenika… Meštrovićeva umetnička koncepcija dakle može da naškodi vrhu Lovćena, ali Cetinju će mnogo da doprinese
Trifun Begović
Izvor: Danas, 8. 11. 1961.