Piše: Jaroslav Trofimov
Prevod: Miloš M. Milojević
Kako tehnologija umanjuje razlike između snažnijih i slabijih nacija, staromodni osvajački ratovi možda više nisu mogući.
Velike sile, izgleda, nisu onoliko moćne koliko su mislile.
Nakon što je preuzeo predsedničku dužnost prošle godine, američki predsednik Donald Tramp bez zadrške je zastupao viziju politike po kojoj moć tvori pravo (might-makes-right) kako bi preoblikovao američku sferu uticaja, što je pogled na svet koji se ne razlikuje mnogo od ruskog ili kineskog. Budućnost izgleda da se oblikuje u skladu sa često ponavljanom sentencom grčkog istoričara Tukidida: „Jaki čine šta im je volja, slabi trpe ono što moraju“.
Sentenca, koju su izvorno izgovorile napadačke atinske snage zlosrećnim Meljanima 416. godine pre Hrista, imala je zapaženo mesto u govoru kanadskog premijera Marka Karnija koji je odjeknuo na međunarodnoj konferenciji u Davosu u januaru, na vrhuncu evropskih međusobica sa Donaldom Trampom oko njegovih planova da zaposedne dansko ostrvo Grenland.
Ipak, sada deluje da slabi nisu onoliko slabi koliko su mnogi verovali. Niti jaki mogu da urade sve ono što žele.
Uprkos tome što je potrošila znatan deo dalekometne minicije i što je pobila veći deo iranskog vođstva, američka vojska nije uspela da osigura stratešku pobedu nad srednjom silom kakva je Iran. Teheran nastavlja sa blokadom Ormuskog moreuza. Njegov teokratski sistem i dalje čvrsto drži vlast i održava sposobnost da odapinje rakete na Izrael i zalivske države, sa poslednjim salvom razmenjenim ove nedelje.
Ukrajina se, takođe, nije urušila. Tramp je obustavio američku pomoć pre više od godinu dana i vršio je diplomatski pritisak na Kijev da preda Donjecku oblast na istoku zemlje, što je bio deo njegovog usaglašavanja sa Rusijom na avgustovskom samitu na Aljasci. Uprkos tome, Ukrajina je uspela da preokrene nepovoljni tok rata sa Rusijom, održi linije fronta i nanosi sve žešće udare po samoj ruskoj teritoriji.
Ovakav razvoj događaja pokazuje koliko je tehnološki napredak – poput dronova i mnogo jeftinijih preciznih raketa – izjednačio mogućnosti malih država i velikih sila koje troše stotine milijardi dolara na svoje oružane snage. „Ukrajina mnogo bolje stoji zahvaljujući tehnološkim preimućstvima koja su razvili“, primećuje letonski ministar spoljnih poslova Baiba Braže. Ovo premošćavanje jaza moći širom sveta ograničava ono što se može postići isključivo vojnom silom. Kina pažljivo posmatra ove trendove i razmišlja da li bi mogla da zauzme Tajvan i da li bi uopšte trebalo to da pokuša.
Sukobi koji besne širom sveta su, naravno, po mnogo čemu različiti. Ukrajina je demokratska zemlja koja vodi odbrambeni rat protiv neizazvanog ruskog napada. Represivni iranski režim je ubio hiljade svojih građana pre nego što su SAD i Izrael počeli bombardovanje u februaru, i decenijama je podržavao militantne ispostave koje su destabilizovale Bliski istok.
Ipak, svi ovi ratovi donose slične lekcije, izjavio je u intervjuu italijanski ministar odbrane Gvido Kroseto. „Oni ratovi na koje smo navikli, onakav rat kakav je Rusija planirala u Ukrajini – da se napadne i okupira jedna nacija – više nisu zamislivi“, kaže. „Ratovi traju onoliko dugo koliko nacija raspolaže otpornošću i spremnošću da se suprotstavi. Osvojiti naciju kada su njeni građani spremni da se bore je nemoguće čak i kada postoji razlika u snazi [između napadača i napadnutog], kao što je to bio slučaj između Rusije i Ukrajine, ili čak još izraženije između SAD i Irana. Teško je čak i Izraelu, koji još uvek nije postigao uspeh protiv Hamasa u onome što je praktično jedan grad“.
Promena režima – ruski cilj u Ukrajini i, barem na početku, američki u Iranu, ne može više biti postignuta silom oružja u savremenom svetu, slaže se general Ono Ajhelshajm, glavni komandant holandskih oružanih snaga.
„Gotovo je nemoguće osvojiti takve nacije kapacitetima kojima raspolažete, bez obzira da li je posredi rat SAD protiv Irana ili Rusije protiv Ukrajine“, kaže Ajhelshajm. „I ukoliko ne uspeti u prve dve nedelje, dolazite u pat poziciju, kroz koju je vrlo teško probiti se. Ukoliko želite da nešto postignete, morate to učiniti vrlo, vrlo brzo“.
Ograničenja mogućnosti velikih sila nisu nešto novo. I Vašington i Moskva su u prošlosti bili posramljeni u ratovima na strani. SAD su morale da se povuku iz Vijetnama. Obe su na kraju bile poražene u Avganistanu. Američki učinak u iračkoj okupaciji je u najboljem slučaju ambivalentan.
Ipak, u mnogim slučajevima, velike sile morale su da odustanu zbog dugotrajnih, bolnih pobuna koje su usledile posle konvencionalnih vojnih pobeda i opadanja domaće podrške vođenju rata. To više nije slučaj. Ruski tenkovi nisu mogli da se domognu Kijeva tokom više od četiri godine rata, i rusko napredovanje na bojnom polju je praktično obustavljeno. SAD nisu ni pokušale izvođenje kopnenih operacija protiv Irana, znajući dobro do koliko bi američkih žrtava to dovelo.
Sa vojnom revolucijom koju su doneli dronovi, podstaknutoj vojnim sukobom između Rusije i Ukrajine, i iranskom sposobnošću da razviju raznovrstan arsenal preciznih dalekometnih balističkih raketa, ogromna prednost američke vojske koju su donosile vazdušna moć, obaveštajni i nadzorni kapaciteti delimično je poništena. To je učinilo nezamislivim konvencionalni oklopni prodor do Teherana, sličan američkoj invaziji na Irak 2003. godine. Brzo zbacivanje venecualanskog silnika Nikolasa Madura u januaru – što je u jednom trenutku izgledalo kao naznaka budućih događaja, pojačalo je Trampov apetit za Grenland i Iran. No, sada deluje kao redak izuzetak a ne kao nagoveštaj budućeg ispoljavanja američke moći.
Kina sve ovo pomno prati. „Pre rata u Ukrajini, svi su verovali da Rusija raspolaže drugom po snazi vojskom na svetu. Sada su najmoćnija i druga najmoćnija vojska na svetu uključene u ratove, i ovo ratovi ne idu glatko“, izjavio je penzionisani pukovnik Džou Bo, nekadašnji direktor Centra za bezbednosnu saradnju u kineskom Ministarstvu odbrane koji je sada viši saradnik pekinškog Đinghua (Tsinghua) univerziteta.
Kineski glavni potez trebalo bi da bude poziv ruskim stručnjacima da podele svoje veštine u modernoj borbi dronovima, dodaje: „Kina je najveći proizvođač dronova, ali mi ne znamo kako zapravo da ih vojno upotrebljavamo. Samo one zemlje koje su zaista koristile dronove na bojnom polju mogu da vam kažu koliko su oni efikasni“.
Tukididova sentenca, koja je dugo važila za aksiom takozvane realističke škole međunarodnih odnosa, je izraz okorelog fatalizma, pre nego što je vodič kroz mnogo složeniju stvarnost, kaže singapurski istraživač Bilahari Kausikan koji služi kao ambasador ove ostrvske zemlje u Ujedinjenim nacijama. Da je istinita, ističe, malu državu poput Singapura odavno bi progutali susedi.
„Sve države imaju izvestan kapacitet delovanja (agency), čak i one koje se nalaze u nepovoljnim okolnostima. Ali da li imate dovoljno pronicljivosti da prepoznate svoju mogućnost delovanja i sposobnosti da je iskoristite, je nešto sasvim drugo“, kaže Kausikan.
Za razliku od Ukrajine i Irana, napominje, Tajvan možda nema snagu volje potrebnu za ispoljavanje svog delatnog kapaciteta jer je Kina sve uspešnija u sputavanju odlučnosti stanovništva da pruži otpor mogućoj budućoj kineskoj vojnoj operaciji. Odbijanjem vladinog predloga za naoružavanjem, tajvanski parlament kojem dominiraju opozicione stranke u maju je usvojio mnogo manji paket za odbranu vredan dvadeset pet milijardi dolara koji je izostavio, između ostalog, finansiranje domaćih dronova i kapaciteta za vođenje asimetričnih ratnih operacija. Novi predvodnik opozicije, Čeng Li-vuk, posetio je kineskog lidera Si Đinpinga i zauzeo je pomirljiviju poziciju prema Pekingu.
„Ukazivao sam mojim tajvanskim prijateljima – bez mnogo uspeha – da su izvukli pogrešne pouke iz Ukrajine“, kaže Kausikan. „Lekcija nije da demokratije pomažu drugim demokratijama. Lekcija je da su Ukrajinci pomogli sebi, i da su onda i drugi ljudi bili spremni da im pomognu“.
Volstrit džurnal: Najbolje novo američko oružje u Iranu je dron – kopija iranskog drona
Filipini se takođe spore sa Pekingom, i mogli bi da se suoče sa sličnim problemom u pogledu odlučnosti da se suprotstave ukoliko dođe do rata. „Naše stanovništvo je toliko zaštićeno od mogućnosti sukoba. Ono što se uči jeste gandijevska kultura mira“, vajka se filipinski ministar odbrane Gilberto Teodoro mlađi. „Ali da biste to postigli, potreban vam je jak bezbednosni i odbrambeni omotač kako biste osigurali političko okruženje koje može garantovati bezbednost svima onima koji žele da budu nenasilni.“
U svom govoru u Davosu, Kerni – čiju zemlju Tramp ponekad označava kao buduću pedeset prvu američku državu – je istakao da srednje sile poput Kanade nemaju izbora nego da sarađuju sa sličnim nacijama kako bi izbegli „potčinjavanje“ svetskim hegenonima. Od tada, evropske nacije, azijske demokratije i Kanada preduzele su korake da ojačaju vojne, ekonomske i bezbednosne veze – delimično i kako bi umanjile svoju zavisnost od SAD, i od Kine.
„Ukoliko su ujedinjene, sile srednje snage mogu da se suprotstave velikim silama“, kaže francuski politikolog Nikolas Tenzer. „Nijedna od njih to ne može sama da učini, ali zajedno imaju načine da nametnu odluke, bilo vojno, ili putem mehanizama međunarodnog prava. To su prostori u kojima se može delovati – iako ne deluje da će delovanje biti lako“.
Istorija je vodič kakvu opasnost predstavlja oholost velikih sila. Odbijanje da se potčine Atini 416. godine pre Hrista, supersili antičkog sveta, završilo se loše po Meljane. Svi muškarci među ostrvljanima, beleži Tukidin, bili su pobijeni, a njihova deca i žene odvedeni su u roblje. Ipak, na kraju se ta nadmenost velike sile obila o glavu Atinjanima: izgubili su širi rat za dominaciju nad Grčkom.
Izvor: Volstrit Džurnal
