Пише: Војин Грубач
На самиту лидера ЕУ и Западног Балкана у Тивту, предсједник Француске Емануел Макрон несумњиво је био у првом плану као позитивна личност, док су, с друге стране, предсједник Србије и премијер Хрватске, сваки на свој начин, донијели непријатности руководству Црне Горе. Као да су међусобно координисали своја бахата и непримјерена дјеловања у жељи да направе политичке гадости.
Предсједник Србије негативно се „прославио“ спектакуларним слањем чартер-авионом у Тиват групе од 87 тетовираних и набилдованих лица, препознатих као батинаша студената-блокадера, које је црногорска полиција означила као непожељне и депортовала назад у Београд.
С друге стране, премијер Хрватске Андреј Пленковић донио је у Тиват читав пакет дрских ултиматума које би, наводно, требало испунити како Хрватска не би блокирала улазак Црне Горе у Европску унију.
Деструктивни ставови и лицемјерје Загреба
Овога пута осврнућемо се само на хрватског премјера Пленковића, јер су његови ултиматуми, по својој тежини и значају, далеко већи проблем од Вучићевих приземних политичких игара и баханалија. Главни захтјеви односе се на предају Хрватској школског брода „Јадран“, као и на рјешавање питања границе на Превлаци у корист Загреба. Та питања носе озбиљне проблеме јер став Хрватске није кооперативан, већ крајње деструктиван.
Затим слиједе захтјеви који се односе на наставак потраге за 14 несталих лица из ратног периода, процесуирања ратних злочина, као и рјешавање имовинско-правних питања хрватских породица у Црној Гори које су, наводно, остале без своје имовине.
На крају долазе захтјеви везани за сабирни центар у Морињу гдје Пленковић тражи обештећење логораша, задржавање спорне спомен-плоче на том мјесту, као и промјену имена базена у Котору који носи име прослављеног ватерполисте Зорана Џимија Гопчевића, за кога хрватска страна тврди да је био један од чувара у том логору.
Да Црна Гора има снажну дипломатију, као и медије и невладин сектор који би штитили државне интересе, већина ових питања могла би бити одбачена уз снажна и аргументована образложења.
Рецимо, Пленковић тражи рјешавање имовинско-правних питања хрватских породица у Црној Гори, што није у надлежности Загреба већ Подгорице.
Хрватска систематски отимала и уништавала имовину Срба
Хрватска, међутим, нема морално право да се поставља на такав начин ако се зна да је српским грађанима у Хрватској одузето најмање 40.000 станова на које су имали станарско право — око 30.000 у већим градовима и око 10.000 на ратом захваћеним подручјима.
Осим тога, према подацима „Веритаса“, током рата је потпуно уништено између 40.000 и 50.000 српских кућа у Хрватској, док број од 80.000 до 100.000 обухвата оштећене, опљачкане и неусловне за становање куће, а не само оне које су потпуно уништене.
Дакле, Хрватску не интересује имовина сопствених држављана српске националности која је отета, уништена и опљачкана, али је зато интересује имовина мањег броја хрватских породица у Црној Гори која је конфискована у вријеме комунизма. То није само апсурд, већ и доказ крајње дволичности хрватске политике.
Сличан је случај и са захтјевом Загреба да се пронађе 14 несталих хрватских држављана за вријеме рата, што је исправан захтјев.
Међутим, на другој страни, према подацима Веритаса, Хрватска још није расвијетлила судбину 1.495 српских цивила страдалих на својој територији. Додатно, од око 1.500 ексхумираних српских жртава идентификовано је тек око 900, док око 600 још увијек није идентификовано. Шта је то?
Дакле, Загреб интересује судбина 14 несталих хрватских држављана са Дубровачког ратишта, а шта је било са 1.495 несталих српских цивила на њеној територији, то ће се прећутати мислећи да те жртва уопште нису битне!? Битне су!
У Хрватској су постојала 222 логора и сабирна центра за Србе
Према подацима Савеза логораша Републике Српске, током рата од 1991. до 1995. године на територији Хрватске постојала су 222 логора, затвора, сабирна и истражна центра за Србе.
Кроз та мучилишта прошло је око 17.500 Срба, међу којима су били цивили, жене и дјеца. Најозлоглашенији су били Лора у Сплиту и Керестинац код Загреба.
Подсјетимо, у Црној Гори постојао је само један логор — Морињ, у којем су била 292 хрватска заробљеника. Судски је утврђено да је било злостављања, али није забиљежен ниједан смртни случај.
За отворено и масовно слављење усташа по центру Загреба највећи је кривац Андреј Пленковић
За разлику од Мориња, у сплитској Лори је на најсвирепији начин ликвидиран 21 заробљени припадник ЈНА из Црне Горе — 14 из никшићко-шавничке групе и шест из барске групе, као и Никшићанин Лука Аџић, који је од посљедица мучења преминуо непуну годину након размјене заробљеника. Једини преживјели био је Веселин Бојовић са Жабљака, који и данас носи тешке психичке трауме.
Сва та историја није била довољна Андреју Пленковићу да покаже бар минимум политичке уздржаности, већ је у Црну Гору дошао са некаквим ултиматумима. Између осталих, тражи да остане спорна спомен-плоча у Морињу и да се логорашима исплати 17 милиона евра одштете.
Да ли Хрватска планира исплаћивати одштету логорашима и масакриранима
И одмах се поставља питање: да ли Хрватска планира да постави 222 спомен-плоче на мјестима логора које је имала за Србе и да за сваки од тих логора исплати по 17 милиона евра оштећенима? То би износило три милијарде и 774 милиона евра.
Или, ако већ говоримо о људским страдањима, како је мученичка смрт једног црногорског заробљеника у Лори била већа од патње свих логораша у Морињу – да ли планира да породицама двадесет ликвидираних црногорских резервиста из Лоре исплати по 17 милиона евра? То би износило укупно 340 милиона евра.
Ако не планира ништа од тога, можда би било корисно да хрватска политика најприје погледа у сопствено двориште, прије него што почне да дијели лекције и поставља ултиматуме другима у окружењу.
