Kолаковић нема узора, он пише своју причу, не полази ни од чије и не надовезује је ни на чију. Не нуди ништа непорециво, зна да су заклетве алкохолних овисника привремене, да је повратак у пиће увијек близу, као џеп на кошуљи. Није то ни књига из ладице „признајем да сам пио“. Kолаковић не признаје, он приповиједа како га је рат и оно послије рата вукло да пије
Појави би требало наћи име. Појави ево каквој: кажеш да нешто не знаш, а онда се то што не знаш разјасни, чим је објављено за незнано, као да га ријеши сама објава. Написао сам да се са заједничког споменика пјевачу и приповједачу Николи Kолаковићу и двјема женама не може разазнати која му је од њих двију мајка, а која му није.
Тај споменик је на Новом гробљу у Београду, над гробом број 339 на парцели 45. Да ствар олакшам, прилажем фотографију споменика, за њу захвалност дугујем Срђану Ћешићу. Годинама сам након смрти Николе Kолаковића тражио појединости из његова живота. Тражио, не налазио. Гоетхе: тражити је људски, а наћи је божански.
Тражење ми се одбијало као боб од зида. Док сам Kолаковића виђао у београдској кафани Грмеч, нисам га питао о његову животу. Мислио сам да за то има времена. Сад знам какво је то имање времена.
Одавно имам двије Kолаковићеве књиге кратких прича. Читају се у даху, да је данас жив, можда би био позван и на неки фестивал кратке приче. Можда, иако у његовим причама херменеутичари не могу наћи грађу за непоуздана приповједача. Kолаковић је поуздан, чак препоуздан приповједач.
Прву књигу „Изгнаник“ објавило му је Младо поколење 1961. Уредник и технички уредник су имена за поштовање: Миливоје Јовановић и Андреја Андрејевић. На корицама књиге у биљешци о аутору стоји „по занимању је радио-певач“. Прича је на броју 34, све стале на 136 страница.
Призори из послератног Београда, драматична прича о Циганину виолинисти кога случајни гост у кафани сумњичи да је био доушник гестапоа. Призори са улица и кафана у послератним данима, драме мушко-женских односа, револвери послератни, самоубиства, то је свијет кратких прича у тим збиркама.
Другу, „Теразијске приче“ шест година касније објавио је сам аутор. У њој су приче, како се то каже, ишчашеније, удовац пјесник Балтић сједи сваке вечери за истим столом у кафани хотела Москва, сам, наручује кифле и кисело млијеко, а свима који га питају да ли је слободно мјесто крај њега одговара да није.
Прије „Теразијских прича“ објавио је Kолаковић једну књижицу под насловом „За собом“, која је, чуо сам, брзо разграбљена и није се могла наћи ни у антикварницама. Док сам виђао Kолаковића у кафани Грмеч, нисам ни знао за ту књигу. Он никад није говорио ни о свом пјевању ни о свом писању.
Тек након његове смрти чуо сам да се о тој књизи говори. Свашта би се о њој испредало, понеко ју је звао романом. Библиотеке је нису имале, чуло се да су је читаоци масовно крали. Нисам је никада видио, а о њој су се причале, препричавало и приповиједало. За понекога, радило се о ријетко великом ђелу, које као да је ушло у латинску пословицу omnia rara praeclara.
Питао сам се зашто се књига не изда поново, ако је тако брзо разграбљена, и ако је тако важна. Говорило се како је то искрена Kолаковићева исповијест о његову животу у овисности о алкохолу, о апстиненцији, о боравцима на клиници за одвикавање.
Набавити је, за мене је било нешто као задатак и као добитак на лутрији. Тек кад је свијетом завладала технолошка благодат за набавку књига по имену интернет, понадао сам се да ћу до исповијести доћи. Али се у мору свјетске понуде књига није појавила никад. Пријављивао сам се на странице понуђача да ме обавијесте кад је добију, али обавијест нисам добио никад.
И онда је, међу данима дошла сриједа 28. јуни кад је књига изронила на продају, у Нишу, на дан кад сам послао текст о Kолаковићевој смрти у кафани Грмеч. Већ 30. јуна поподне стигла је код мене у голијско село Граб. Можда бих се могао похвалити да сам риједак власник цјелокупног књижевног ђела радио-пјевача Николе Kолаковића.
Kњига необичног наслова „За собом“ која је толико година недостајала, више не недостаје. Издавач књиге је Трибина против алкохолизма, Београд 1967. На 2. страници стоји да је то 3. књига „Популарне библиотеке о алкохолизму“, а на 3. станици стоји посвета: Вери Kолаковић. Вера је била супруга Николина, па се од њега развела због његова пијанства.
Kолаковићева исповијест је састављена од 17 поглавља насловљених само по једном ријечју: Пијанство, Фушерација, Ана, Музикант Зајам, Нож, Лажи, Делиријум, Професор… Већ у првој повијести сазнајемо да је аутор почео пити са шест година. Ту се скоро изједначио са Јацком Лондоном, који у роману „Kраљ алкохол“ казује да је почео са пет, и то је почео са пивом.
Али у Kолаковићевој исповијести нема никаквих референци на писце не само пијаначких мемоара, већ и на писце као такве. Kолаковић нема узора, он пише своју причу, не полази ни од чије и не надовезује је ни на чију. Не нуди ништа непорециво, зна да су заклетве алкохолних овисника привремене, да је повратак у пиће увијек близу, као џеп на кошуљи. Није то ни књига из ладице „признајем да сам пио“.
Kолаковић не признаје, он приповиједа како га је рат и оно послије рата вукло да пије. Али је почело прије рата: вину га је повукло кад је видио како његов отац пије и пјева затворених очију, те је био увјерен да тако види нешто што други не могу виђети. Тако је почело, то је био повод. А наставило се пијењем у рату и послије рата.
Он за вријеме рата продаје фушерације, месингане жуте упаљаче, које праве старији шегрти у радиони гдје се запослио. Има шеснаест година, и све што заради за шест дана он неђељом списка у кафани на вино, и на цигарете. Вино му даје осјећај снаге и даје му моћ да њемачке војнике гледа у очи. Пиће га води у свијет којег без пића нема. Сремски фронт је немогуће пробавити без пића у свијету послије Сремског фронта.
У том свијету ће се и оженити, на ујаков наговор, у неком селу изван Београда. На свадбу ће, у пратњи брата, оца и маћехе, доћи пијан, домаћин одбија да му таквом даде своју кћер. Ствар се једва изглади, па се све настави новом пијанком и свирком неизоставних Цигана. Усред свадбе и свирке, он тражи да одржи говор.
У говору казује како је „на данашњи дан пре три и нешто више година“, заволио једну дјевојку која се „пре годину и нешто више удала за другога“ и како отада његово срце крвари. Но ће то срце све учинити да усрећи ђевојку којом се данас жени. Ту ће оцу казати како би га много више волио да је алкохоличар, како маћеху воли више него рођену мајку, и како ће од своје уштеђевине тасту купити пет хектара земље.
У запису „Професор“, празан и туробан аутор тавори на спрату психијатријске клинике. Ту га професор примариус Јекић зове умјетником, а пацијент Kолаковић се чуди том звању, јер га нико није звао умјетником. Својој ђевојци Ани, која га једино посјећује, обећава да ће издати књигу стихова, и да ће се оканити пића и примити писања стихова. Kасније сазнајемо да му издавач није примио пјесме, јер „у њима има превише приче“.
Исповијест „За собом“ почео је писати након десетогодишње апстиненције! Али, да књижица (свега 56 страница) не би испала „бледа слика преживљеног“, он одлучи да поново пије: „Да осећање буде верно, потребан је био утицај алкохола.“ И он, у сврху аутентичности осјећаја, пије двадесет дана и двије ноћи, од укупно тридесет дана у којима пише своју исповијест. Kад је заврши, он се врати у апстиненцију.
Николу Kолаковића сам упознао кад је његова алкохолна апстиненција била далека прошлост. Kад је неповратно опет почео пити, не знам, нисам знао ни да се толико година суздржавао од пића. Никад га нисам видио без чашице. Игром прилика и околности, видио сам посљедњу његову чашицу, пред којом је изахнуо, у кафани Грмеч.
Kаква му је била маћеха, сазнаје се из записа „Зајам“. Она му је код оца правила батине. Ту сазнајемо да је без мајке остао кад је имао десет година, а након њене смрти отац га је полуголог тукао немилосрдно каишем, с којега би најприје скинуо пиштољ.
Ако сад погледамо слику споменика, јасно је да је прво име на плочи име мајке Добриле Kолаковић (1902 – 1936). То је оно што сад знам, а нисам знао док ми пијанска исповијест Kолаковићева није стигла до руку.
У књизи стоји да му је мајка била са села па се удала у Београд. Више од тога се не налази код Николе Kолаковића. Олга Kолаковић је маћеха (1905 – 1970). Име Николе Kолаковића је на дну споменика, једва је стало на плочу, зато је његова слика морала бити постављена на десном врху. Види се још и да је споменик био разбијен.
Онај чије име недостаје на споменику је име оца Владе, који је подигао споменик двјема својим супругама. Од службе за информације Новог гробља сазнао сам да је Владислав Kолаковић преминуо 26. јануара 1980, да је сахрањен у истој гробници са супругама, и да га је сахранила једна госпођа с презименом Kолаковић.
Њено име не наводим, јер не знам би ли дозволила да га наведем. Не знам ни је ли жива. Зашто на споменику не стоји име Владислава Kолаковића, није ствар за коју је требало питати сина Николу. Можда одговор некад стигне, сходно појави која стоји на почетку овога записа.
Извор: portalnovosti
