Пише: Војислав Дурмановић
Хиљаду и једна мисао пролетела ми је кроз главу проматрајући ову рамазанску победу пазарских студената: океан народних, републичких и палестинских барјака, праћен добовањем и паролама, без тенденциозних говорника, коло на блокади Ибарске, призоре радника на скелама и покривених мајки које дижу децу на прозоре да боље виде студенте, достојне ренесансно разгранатих композиција Исмета Мујезиновића које приказују ослобађања градова у НОБ-у. За то слабо маре европски медији, чије газде, из прве руке пише то Лана Басташић, на Балкану ни не занима ишта више од садашње империјалне симулације демократије у насеобинама око страних амбасада, нити културтрегери чији су измиритељски мултикулти семинари ионако, најблаже речено од стране Мухарема Баздуља, фондашки пројекат бирократске провенијенције.
Али за све њих не хаје ни пазарска омладина: њена здраворазумска побуна није моралистички перформанс, она не тражи мрве са властодржачког стола нити пет минута више на јавном сервису.
Њен радикални захтев за принудном управом факултета не значи смену, већ промену, демонтажу непотистичког картела који је заиста метастазирао у вид подаништва обласном феудализму. Колико год не било наивно марширати на централне демонстрације у Ниш или пре Крагујевац, толико је ризичније чистити нагомилани неред на властитом прагу и борити се за самореализацију у матичној средини. Стога су Пазарлије и Пазарке управо доказали да су алем-камен свих студената Србије.
Када је Скендер Куленовић написао поему ,,На прави пут сам ти, мајко, изишо”, пре свега је имао на уму крајишке партизане унутар властитог миљеа. Није могао ни да сања колико ће све једнога дана таквих јунака изићи на једину праву стазу. Не само из путописа Ребеке Вест, знамо да су у међуратном периоду, када су у надалеко чувеној Великој медреси у Скопљу генерације санџачких омладинаца писмености и етици подучавали Перо Слијепчевић, Аница Савић Ребац, алим Мухамед Окић и други великани, гимназијалци и медресанти имали статус који данас доликује студентима факултета.
Та медреса која је у Краљевини Југославији предњачила у изучавању страних језика и напредних идеја дала је титански допринос отпору нацифашизму.
Без хиперболисања може се рећи како тај дух историје сада живи на блокади Државног универзитета у Новом Пазару, бастиона који крепи уморне и недовољно сигурне, исправљајући неправду што смо заборавили ко бејаху Јакуб Кубуровић, Рифат Бурџовић-Тршо, Ћамил Сијарић… Боравећи тамо као да сам пропутовао низ време, у доба двадесетседмомартовских демонстрација када су скопски медресанти из истих ових крајева поизбацивали управу и изашли на барикаде, једнако самопоуздано понесени свешћу не само против чега, већ и за шта се боре.
Није ми се тих дана ишло из Пазара и због кавге, највеће од Дејтона која влада кући у БиХ. Морало би да смо као друштво савладали лекцију из 1992. да се на уставно насиље не узвраћа уставним насиљем друге врсте. Тада смо исто сведочили сценама из Беле куће и како од доследних противника империјализма многоструко горе испашта његова клијентела, која се узда у то да је спонзорство истог ишта више од Дамокловог мача.
Није мањкало ни режимских хушкача који спиновима о сепаратизму и упоређивањем осталих студената са усташама настоје да полет протестног вала разводне и угасе шовинистичком демагогијом, баш као што су и бирократске клике борбе југословенског радништва о концу осамдесетих година прошлог века.
Али, док се власт ваља улицама Србије, а још нема ко да је покупи, пазарска омладина демонстрирала је шта то значи одбити данајске дарове клијентелизма сваке врсте и, уместо чекања да нагодбама елита нешто падне с неба, устати за право на живот у друштву заснованом на поверењу, друштвеном уговору и општој вољи свих његових припадника. Вели Андрић у Травничкој хроници како људи у Француској виде ,,слику свестране лепоте и складног, разумног живота, коју никаква тренутна замрачења не могу да измене или унаказе, и која се после сваке поплаве и сваког замрачења указује свету поново као неуништива снага и вечита радост.” Нека би се ове речи данас односиле на студенте Новог Пазара и све Републике Србије.
