Piše: Vojislav Durmanović
Hiljadu i jedna misao proletela mi je kroz glavu promatrajući ovu ramazansku pobedu pazarskih studenata: okean narodnih, republičkih i palestinskih barjaka, praćen dobovanjem i parolama, bez tendencioznih govornika, kolo na blokadi Ibarske, prizore radnika na skelama i pokrivenih majki koje dižu decu na prozore da bolje vide studente, dostojne renesansno razgranatih kompozicija Ismeta Mujezinovića koje prikazuju oslobađanja gradova u NOB-u. Za to slabo mare evropski mediji, čije gazde, iz prve ruke piše to Lana Bastašić, na Balkanu ni ne zanima išta više od sadašnje imperijalne simulacije demokratije u naseobinama oko stranih ambasada, niti kulturtregeri čiji su izmiriteljski multikulti seminari ionako, najblaže rečeno od strane Muharema Bazdulja, fondaški projekat birokratske provenijencije.
Ali za sve njih ne haje ni pazarska omladina: njena zdravorazumska pobuna nije moralistički performans, ona ne traži mrve sa vlastodržačkog stola niti pet minuta više na javnom servisu.
Njen radikalni zahtev za prinudnom upravom fakulteta ne znači smenu, već promenu, demontažu nepotističkog kartela koji je zaista metastazirao u vid podaništva oblasnom feudalizmu. Koliko god ne bilo naivno marširati na centralne demonstracije u Niš ili pre Kragujevac, toliko je rizičnije čistiti nagomilani nered na vlastitom pragu i boriti se za samorealizaciju u matičnoj sredini. Stoga su Pazarlije i Pazarke upravo dokazali da su alem-kamen svih studenata Srbije.
Kada je Skender Kulenović napisao poemu ,,Na pravi put sam ti, majko, izišo”, pre svega je imao na umu krajiške partizane unutar vlastitog miljea. Nije mogao ni da sanja koliko će sve jednoga dana takvih junaka izići na jedinu pravu stazu. Ne samo iz putopisa Rebeke Vest, znamo da su u međuratnom periodu, kada su u nadaleko čuvenoj Velikoj medresi u Skoplju generacije sandžačkih omladinaca pismenosti i etici podučavali Pero Slijepčević, Anica Savić Rebac, alim Muhamed Okić i drugi velikani, gimnazijalci i medresanti imali status koji danas dolikuje studentima fakulteta.
Ta medresa koja je u Kraljevini Jugoslaviji prednjačila u izučavanju stranih jezika i naprednih ideja dala je titanski doprinos otporu nacifašizmu.
Bez hiperbolisanja može se reći kako taj duh istorije sada živi na blokadi Državnog univerziteta u Novom Pazaru, bastiona koji krepi umorne i nedovoljno sigurne, ispravljajući nepravdu što smo zaboravili ko bejahu Jakub Kuburović, Rifat Burdžović-Tršo, Ćamil Sijarić… Boraveći tamo kao da sam proputovao niz vreme, u doba dvadesetsedmomartovskih demonstracija kada su skopski medresanti iz istih ovih krajeva poizbacivali upravu i izašli na barikade, jednako samopouzdano poneseni svešću ne samo protiv čega, već i za šta se bore.
Nije mi se tih dana išlo iz Pazara i zbog kavge, najveće od Dejtona koja vlada kući u BiH. Moralo bi da smo kao društvo savladali lekciju iz 1992. da se na ustavno nasilje ne uzvraća ustavnim nasiljem druge vrste. Tada smo isto svedočili scenama iz Bele kuće i kako od doslednih protivnika imperijalizma mnogostruko gore ispašta njegova klijentela, koja se uzda u to da je sponzorstvo istog išta više od Damoklovog mača.
Nije manjkalo ni režimskih huškača koji spinovima o separatizmu i upoređivanjem ostalih studenata sa ustašama nastoje da polet protestnog vala razvodne i ugase šovinističkom demagogijom, baš kao što su i birokratske klike borbe jugoslovenskog radništva o koncu osamdesetih godina prošlog veka.
Ali, dok se vlast valja ulicama Srbije, a još nema ko da je pokupi, pazarska omladina demonstrirala je šta to znači odbiti danajske darove klijentelizma svake vrste i, umesto čekanja da nagodbama elita nešto padne s neba, ustati za pravo na život u društvu zasnovanom na poverenju, društvenom ugovoru i opštoj volji svih njegovih pripadnika. Veli Andrić u Travničkoj hronici kako ljudi u Francuskoj vide ,,sliku svestrane lepote i skladnog, razumnog života, koju nikakva trenutna zamračenja ne mogu da izmene ili unakaze, i koja se posle svake poplave i svakog zamračenja ukazuje svetu ponovo kao neuništiva snaga i večita radost.” Neka bi se ove reči danas odnosile na studente Novog Pazara i sve Republike Srbije.
